Бројач посета

Icona71606
ДанасДанас72
ЈучеЈуче82
Ове недељеОве недеље562
Овог месецаОвог месеца2151
Све посетеСве посете71606

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

Преображај војвођанских села

 

Културна политика

Др Весна Ђукић

ПРЕОБРАЖАЈ СЕЛА

или, како су просвета и култура стварале новог човека по мери комунистичке идеологије (1945-1990) [1]

 

Садржај

 

 1.ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА АМАТЕРИЗМА

1.1. Аматеризам у периоду агитпропа

1.1.1. Студија случаја: аматеризам у општини Панчево (1948-1954)

1.1.1.1. Студија случаја: Садржаји рада културно-просветних друштава у селима среза  Панчевачког током 1953.године

1.2. Аматеризам у периоду самоуправљања

1.2.1. Студија случаја: Аматерско позориште Владимир Хурбан  Владимиров

1.2.2. Студија случаја: Кино фото клуб “Жисел” у Омољици

1.2.3. Студија случаја: Културно - уметничка друштва у селима са домом   културе

1.3. Закључна разматрања о аматерском стваралаштву на селу

2. КУЛТУРНО ПРОСВЕТНИ РАД ДРУШТВЕНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА НА СЕЛУ

2.1.Земљорадничке задруге и савези

2.2. Остале друштвене и друштвено-политичке организације на селу

3.ПРОФЕСИОНАЛНЕ УСТАНОВЕ КУЛТУРЕ НА СЕЛУ

3.1. Основне школе

3.2. Народни и раднички универзитети

3.3. Библиотеке – читаонице

3.4. Домови културе

3.4.1. Студија случаја: Домови културе у Општини Панчево

3.4.1.1. Студија случаја: Дом културе у Омољици

3.4.2. Закључна разматрања о домовима културе

Литература

 

 

Увод

 

У традиционалном селу све животне функције одвијале су се унутар породице. Унутар ње се производило, организовала потрошња, нега, васпитање и заштита деце и вршла контрола свих значајнијих догађаја у животу заједнице и појединца. Дакле, у предратном селу нису биле разгранате институције које би вршиле самосталне функције изван породице. Међутим, после II светског рата, у социјално ткиво села почеле су да се инкорпорирају многобројне друштвене институције са специјализованим наменама. Оне су биле репрезентанти политике коју је водила партија на власти, а културно-просветне институције су биле део новонасталог политичког, социјалног, економског и културног миљеа. Њихова је улога била од великог значаја за остваривање партијског програма и то не само у области културног живота заједнице, већ и политичког, економског и васпитно-образовног. [2]

Државни органи су током читавог периода монопартијске власти комунистичке партије заступали уверење да култура и просвета могу и треба да помогну “целокупном настојању заједнице у борби за афирмацију социјализма на селу”.[3] И заиста, културна политика је у друштвени живот сеоске заједнице улазила кроз институције и друштвене организације културе и образовања у настојању да, осим “ликвидирања” неписмености, оствари и “стручно, идејно, политичко и културно васпитање маса”,[4] развије “културно стваралаштво у духу марксизма-лењинизма”,[5] “сузбије рад свих центара који би могли да служе окупљању опозиције сваке врсте, па и на пољу културе”[6] и “води систематску борбе против безидејности и аполитичности подизањем културног живота на већи идејни и уметнички ниво”.[7]

Почетком седамдесетих већ се могло констатовати да је све бројније присуство многих установа на селу које директно или индиректно треба да утичу на укупни културни развој, а како се веровало “и појачавају започет раскид са прошлошћу, олакшавајући појаву многих нових односа и друштвених циљева”.[8] Али као што се из наведених цитата циљева културне политике може закључити, стварне културне и образовне потребе људи су биле у другом плану. Њихово препознавање и задовољавање уступило је место идејном и политичком обликовању “новог човека” који би био “по мери” политике коју је водила Партија.

 

 1. Институционализација аматеризма[9]

Аматеризам је током 45 година које се посматрају у овом раду, дакле од 1945-1990. године, био веома важан чинилац у преобликовању традиционалног и обликовању новог културног живота и то не само на селу, већ и у граду. Он је, како су веровали креатори партијске политике у њеном највишем врху, па тако и њој лојални културни радници запослени у етаблираним институцијама културе и културно-просветним друштвеним организацијама, представљао “пут” да култура постане свеукупна пракса радника. Сходно томе, аматеризам (дефинисан као стваралачка и културна самоделатност радних људи) је требало да утиче, а делимично је и утицао, на обликовање новог културног идентитета села и разграђивање традиционалног, против којег је, за сво време, била управљена оштрица самоуправног социјалистичког преображаја села.

Истина је, међутим, да би се у развоју аматеризма могле препознати две фазе. Прва би се временски подударала са првим послератним периодом обнове земље и централизоване управе државним апаратом од стране Партије. У том периоду највећи број културно просветних институција у земљи, па тако и у Србији, имао је аматерски карактер. Њихов је задатак, сасвим у складу с духом времена и “културном заосталошћу” земље, био приоритетно васпитно-образовног карактера. Био је то период аматеризма у функцији просвећивања сиромашне, неписмене и духовно троме “народне масе”.[10]

Друга фаза се временски надовезује на прву и траје све до краја посматраног периода. За њу би се могло рећи да је карактеришу професионализација културно-просветног рада и одвајање аматерске од професионалне делатности. Међутим, то није умањило значај аматеризму. Он и надаље остаје важан чинилац у обликовању културног идентитета, како села, тако и града. Приписује му се корективна улога у односу на институционализам и професионализам у култури, који често нису кореспондирали са циљем културне политике да се “аутентичне” културне вредности не само приближе радном човеку, већ да постану део његовог друштвеног бића. Дакле, веровало се, да је “по форми и садржини, културно-уметничка самоделатност окренута против институционализације, те да је у исто време најконструктивнија критика традиционалне културе”[11] чије су стварање и преношење монопола често за себе задржавале етаблиране институције и професионални културни радници у њима. Међутим, у стварности, аматеризам је био етаблирана форма културног живота управо онолико колико и професионално стваралаштво, а организационе делатности у вези са њим имале су такође недостатака колико и организационе делатности у вези са професионалним стваралаштвом.

Обе гране културног и уметничког стваралаштва, аматерског и професионалног, биле су оптерећене бременом задатака који су пред њих постављени: “идеолошког преобликовања свести маса” и “социјалистичког преображаја села”.

Колико је актуелна партијска политика била реалност унутар које се одвијао културно-просветни рад сведоче садржаји бројних докумената, а међу њима и следећи: “Једна страна делатности културно-уметничких друштава је стварање разоноде и забаве широких народних слојева, али увек са тенденцијом васпитавања и подизања свести маса на степен социјалистичког схватања и реалног гледања на стварност нашег збивања да људи уоче нашу реалност”.[12] Ако је наведени став, по форми и садржини, био карактеристичан за период у којем је обликована прва фаза институционализације аматеризма, за другу фазу, дакле за период у којем се дешавају одређене институционлне промене и аматеризам одваја од професионализма, чини се да би био репрезентативан следећи: “Укључивање маса у активан политички живот у нашим савременим условима у знатној мери зависи и од подизања културе на селу. Културно и за културу заинтересовано сељаштво неизбежно утиче на његово ангажовање у изградњи социјализма и самоуправног социјалистичког преображаја села, као што и само ангажовање представља истовремено и акт културе за који је способан наш политички систем и за који су одговорне политичке организације, а посебно социјалистички савез”.[13]

Шта из овог става можемо закључити?

На првом месту, веома упадљиво, истиче се уверење аутора цитата да политички живот зависи од подизања културе на селу. Такође, имплицитно се констатује да тадашњи културни идентитет сељаштва још увек не кореспондира у потребној мери са политичким програмом Партије, јер се мора “подизати”.

На другом месту, може се закључити да аутор верује да само ангажовање, тј. самоделатност у култури од стране “маса” представља “акт културе” или “културни чин” за који је способан политички систем Југославије.

У вези са овим, указује се потреба да цитирамо следеће: “Ангажовање радног човека у друштвеним делатностима, посебно у области културе (мисли се на аматерску самоделатност: прим.аут.) омогућује превазилажење граница борбе за задовољавање својих егзистенцијалних потреба и помаже му да схвати и прихвати и друге људске вредности. Са друге стране, као носилац материјалних добара, радни човек присваја и оне вредности које су постале тековина развоја производног процеса, присвајајући културу као облик потпунијег живота, и као услов ослобађања рада и хуманизације живота”.[14]

Дакле, веровало се да се политички систем развио до оне мере у којој радничка класа као носилац револуционарних промена стиче право да са освајањем “доминантних позиција у друштву”, тј. овладавањем целином дохотка, освоји и културу. У том смислу је и само развијање социјалистичког самоуправљања схваћено као дубоко културан чин. Овај став нам није непознат, али у овом контексту он наводи да закључимо следеће: циљ културне политике није више био демократизација културе која треба традиционалну, аутентичну културу да приближи “маси” већ је њен циљ постао “социјалистички самоуправни преображај културе”. Ово је био процес са двоструким значењем. На првом месту, његов је задатак био да омогући “присвајање” културе од стране радничке класе. Није више било довољно да култура демократизацијом постане доступна, већ је постало потребно да се она присвоји, да постане самоделатна пракса радника, облик испољавања његове духовности на који је он стекао “право” овладавањем материјалном производњом, условима и средствима рада.

На другом месту сматрало се да је задатак социјалистичког самоуправног преображаја културе да створи услове у којима ће сваки радни човек и грађанин моћи да самоуправља и учествује у обликовању и планирању културног живота заједнице и свог сопственог.

За даљу анализу овог проблема, потребно је да уочимо да је изношењем оваквог става који, дакако, није био само лични став аутора кога цитирамо већ став Партије, представљало имплицитну критику институционалном систему културних и уметничких делатности. Из првог закључка се дало видети да културни идентитет сељаштва и његова заинтересованост за културне вредности нису кореспондирале са “претпостављеним” облицима културног живота. Дакле, институције културе се нису показале достојним задатка који им је био поверен. Концептом демократизације запослени у њима проглашавани су, у време када је настао цитат који наводимо, “просвећеном бирократијом” која у име радничке класе води културну политику и то како се квалификовало заступајући “грађанску тезу да су радници већ самим тим што су радници, угрожени некултуром, да је некултура њихова класна одредница, да њих држава треба да води у позориште, библиотеке, галерије, све док сами не осете непосредну потребу за позориштем какво јесте, библиотеком каква јесте итд.”[15]

Заступање идеје од стране једног дела институција и запослених у њима да је култура каква јесте и да се не може мењати резултирало је концептом самоуправног преображаја културе који је донела Партија. Она је њиме званичне институције културе ставила у други план и то увођењем аматеризма (стваралачке и културне самоделатности) који је по форми, тј. организационом облику био окренут “против институционализације” и представљао алтернативу овом, а по садржају био “најконструктивнија критика” традиционалној култури која се одупирала променама и желела да остане каква јесте.

Да би “одсекла крила” просвећеној бирократији у институцијама културе, Партија је концептом самоуправног преображаја културе донела још једну промену. Она се звала слободна размена рада. У самоуправним интересним заједницама културе глас корисника културних садржаја требало је да буде коректив бирократизованој елити која је “узурпирала право радних људи да одлучују о делу свог дохотка издвојеног за културу”.[16]

И на крају, преостало нам је да донесемо последњи доказ за тврдњу коју смо изнели на почетку дела институционализацији аматеризма, а који се односио на аматеризам као етаблирану форму културног живота. Износећи ту тврдњу имали смо у виду следеће значење појма етаблиран: основан, установљен и сл. Дакле, желели смо рећи да је аматеризам као грана културно-уметничког стваралаштва, био етаблиран “основан”, тј. установљен као друштвено пожељна форма културног стваралаштва и уметничког изражавања, те да су у смислу друштвеног односа према њему, није ни по чему разликовао од професионалног стваралаштва. Ово очигледно произилази, поред осталих, и из чињенице да је аматерско стваралаштво било финансирано из истих извора као и професионално, тј. да су се средства за рад у области културе која су се путем доприноса сливала у самоуправне интересне заједнице, делила према одређеним критеријумима и усмеравала према професионалним или аматерским нституционалним облицима, већ у зависности од њихових програма рада.[17]

На крају овог општег разматрања о аматеризму, потребно је рећи да се аматерско стваралаштво није ни по садржају разликовало од професионалног. Ово ћемо настојати да докажемо анализом садржаја рада аматерских колектива, и то на примеру општине, тј. среза Панчево у периоду 1948-1954 као и анализом садржаја документа “Основа програмске концепције културно-уметничког аматризма радника, радних људи и грађана у ОУР и МЗ”. Овај документ је био програмска основа обликовања аматеризма у општини Панчево у периоду након 1978. године тј. након доношења Резолуције о задацима Савеза комуниста у самоуправном преображају образовања, науке, културе и информисања.[18]

Извештаји о раду културно-просветних и културно-уметничких друштава среза Панчевачког и наведени докуменат СИЗ-а културе Панчево обезбедиће нам базу података потребну за закључивање о садржајима аматерског рада у првој као и у другој фази институционализације аматеризма. Анализа ће нам истовремено послужити као доказ да је тврдња како је аматеризам “најконструктивнија критика традиционалне културе”,[19] неоснована, те да је у пракси културног живота, аматеризам афирмисао управо традиционалну културу и њене вредности. Истовремено, потребно је да се упознамо са најраспрострањенијим организационим облицима унутар којих су се садржаји обликовали, а то су дилетантска и културно - просветна друштва као и аматерска позоришта, клубови и секције.

 

 1.1 Аматеризам у периоду агитпропа

(Прва фаза институционализације аматеризма)

Најчешће заступљене форме аматерског рада у периоду од 45-53. године биле су дилетантске групе и културно-просветна друштва.

Дилетантске групе су групе грађана формиране на добровољној основи, најчешће да би се наступило на приредбама поводом државних или верских празника, смотрама, такмичењима или манифестацијама друге врсте. На основу података којима располажемо, могло би се рећи да њихов рад није био перманентан већ повремен. Поред тога, дилетантске групе већ након 1948. године нестају из културног живота или се трансформишу у културно-просветна друштва, тј. у драмске секције ових друштава. Упкос томе, њихово је постојање, макар и у тако кратком историјском периоду било од одлучујућег утицаја на даљи ток аматеризма. Оне су биле осниване са циљем да “придобију народне масе”[20] за остваривање задатака у области просвете и културе које је Партија постављала, да утичу на “подизање културног нивоа становништва, али и да би се кроз њихове програме исказао актуелни политички интерес земље. Зато су њихови програми одражавали политичке догађаје: кампање за сетве и жетве, обнову и изградњу земље, сукоб са ИБ-ом итд. Како дилетантске групе нису имале сопствене просторије за рад, приредбе су најчешће биле одржаване у школама, домовима културе, у местима где их је било, па чак и у кафанама.

Да би се унифицирао рад дилетантских група, а приредбе учиниле једнообразним, Министарство просвете, у чијем је надлештву био рад ових група, издало је упутство “Организација и рад културно-просветних приредаба”[21] којим се препоручује члановима дилетантских група да воде рачуна о месту где се одржава приредба, о степену просвећености посетилаца, о намени и циљу приредбе, стручној спреми извођача, потребним средствима и материјалу, а посебно о културно - просветном садржају, те је због тога захтевано да свака приредба садржи следеће елементе: химну, рецитацију, певање или музику, или мањи позоришни комад.

Агитпроп комисија за подизање културног нивоа приредби, вршила је преглед и одабир скечева, хорских и соло песама, позоришних комада, препоручујући дилетантским друштвима да користе дела из књижевности, СССР-а и домаће књижевности настала у НОБ-у.

Међутим, како Упутство Министарства најчешће није било пошовано[22] те су приредбе дилетантских група задржавале свој наглашено забавни карактер имајући на свом репертоару углавном скечеве, ова је културно забавна форма била популарна у народу. Да ли би се она одржала до данашњих дана да Партија није била незадовољна “лоше изабраним прогамима” до чега је по њеној процени долазило “због недовољне теоријске изграђености њихових чланова”, како стоји у Извештају ЦК КПС о културно просветном раду[23] на селу, не можемо знати. Чињеница којом једино располажемо је да су подаци о раду дилетантских друштава после 1947. године све ређи те да су већ од 1948. године њихова места у културном животу села заузела културно-просветна понегде и културно-уметничка друштва, чија је програмска и идејна концепција била знатно компатибилнија партијској политици,[24] тј. под непосреднијим утицајем Партије. Значајно је рећи да је чак покровитељски однос КПЈ од стране свих учесника у процесу културног преображаја земље, а посебно “културно заосталог” села, тумачен као веома важан чинилац правилног усмеравања акције “подизања културног нивоа” радника и сељака. “Карактеристика нашег културног преображаја јесте то што он није нешто спонтано и самоникло, него углавном организовани процес у којему је КПЈ усмеравајућа снага.[25]

Што је више механизама инструкције и контроле од стране Партијских и државних органа постојало, дакле, што је мања била самосталност културно-просветних радника, то је распрострањеније било уверење да је “борба против мрака и незнања које је отежавало прогресивни живот Југославије”[26] правилније усмеравана према свом оптималном и жељеном исходишту. Међутим, ово уверење је било последица вишегодишњег политичког маркетинга који је Партија спроводила од 1945, када је као победник у Другом светском рату ушла у политички живот Југославије као политичка странка на власти. Она је постепено градила свој image напредне друштвене снаге и авангарде радничке класе да би 50-тих година када је радничка класа била нешто бројнија друштвена групција, а укупно становништво већ у одређеној мери идеологизовано бројним акцијама, међу којима и оним културно-просветног карактра, постигла висок степен ауторитативности на којем је могла да гради апсолутну послушност “одоздо”. До које мере су сви учесници у процесу културно-просветног преображаја били несамостални у односу на оперативно и програмско планирање културно-просветног рада, илуструје и цитат “... једина је потешкоћа што друштва (мисли се на културно-просветна друштва (прим.аут.) нису још схватила да сама себи планирају задатке који су друштвима најпотребнији”.[27]

Културно-просветна друштва су за разлику од културно-уметничких, у највећем броју случајева била оснивана у селима и најчешће су настајала нешто касније од културно-уметничких друштава која су оснивана у граду. За то време градска културно-уметничка друштва су давала приредбе у околним селима исказујући тиме опредељење да се зближавању града и села посвећује нарочита пажња.

Културно-просветна и културно-уметничка друштва била су организована у Савезе који су имали задатак да обједине културно-просветни рад и унапређују културни живот града. Бројна “упутства”, “директиве”, “препоруке” и слични инструктивни садржаји који су се односили на рад културно-просветних и културно-уметничких друштава стизали су до њих управо преко савеза. Он је дакле био посредник у установљеној вертикалној хијерархији од “одозго” до “одоздо”.

 

 1.1.1. Студија случаја: аматеризам у општини Панчево (1948-1954)

На примеру среза и општине Панчево, показаћемо како је мрежа ових организација за масовни културно-просветни рад постајала све гушћа, сваке године обухватајући нова села, а такође, и каква је била њихова програмска концепција. Подаци које ћемо изнети односе се на период од 1948-1954. године.

Током ових година развој културно-уметничких и културно-просветних друштава ишао је узлазном линијом, да би касније био успорен процесом професионализације културе који је на селу, нарочито у оним селима која су имала домове културе, аматеризам третирао само као једну у низу делатности домова културе. О овоме ће бити речи у делу посвећеном домовима културе.

Села Општине Панчево, која је економски веома развијена, не могу третирати као типична. Ово због тога што у нарочито, брдско-планинском делу Србије, постоје сиромашне, економски неразвијене општине до којих чак ни електрификација и саобраћајне комуникације нису долазиле оном брзином којом су долазиле у равничарском и великом брзином урбанизованом и индустријализованом подручју општине Панчево. Међутим, управо због тога, села у панчевачкој општини била су изложена снажном утицају града који је у послератном периоду, али и све до данашњих дана, био емитивни центар социјалистичких идеја, али и глобалних општецивилизацијских процеса као што су: индустријализација, урбанизација града и урбанизовање села. Она су, дакле, претрпела већа оштећења културног, економског и социјалног идентитета него што су села у неразвијеним брдско-планинским општинама Србије. Ово је за наш предмет од нарочитог значаја, јер омогућава уопштавање, тачније, ако на примеру села општине Панчево чињеницама којима располажемо докажемо претпоставку да идентитет села није девастиран до оне мере до које би традиционално село нестало са социјалне, економске и културне позорнице, овај ћемо доказ са лакоћом, моћи да уопштимо и применимо на остала, мање урбанизована села у којима идеолошки, политички и глобални процеси нису постигли тако разорну снагу.

Савез културно-просветних друштава среза и општине Панчево основан је 1948. године са задатком да “обједини културно-просветни рад и да унапређује културно-просветни живот” града. У Савез су исте године учлањена 3 културно-просветна друштва од којих су два имала седишта у граду Панчеву, а једно у приградском насељу Војловица које је у то време имало особине села више него насеља градског типа. Помоћ и “упутства” за рад, Друштва су добијала од Савеза. Нарочито је значајно да је од три постојећа и у Савез учлањена Друштва, једно било српскохрватско (Абрашевић), друго мађарско (Петефи) и треће словачко (КУД у Војловици). Најчешће заступљени и најпопуларнији облици рада (секције) биле су: 1. народни универзитет (предавања политичког и популаризованог научног садржаја); 2. дилетантска (драмска) секција; 3. музичка секција; 4. хорска секција; 5. фолклорна секција и 6. библиотека.

Током 1950. године у Савез културно-просветних друштава учланила су се 3 нова друштва (Железничар, Занатлије и омладинско друштво “П.Маргановић“). Долази до реорганизације у Савезу. Плаћени функционер, тј. секретар друштва прелази на неплаћени, волонтерски рад. “Значај ове мере није само у укидању професионализма, већ у томе што оријентација на добровољно учешће у културно-просветном раду захтева битне промене у начину рада, у методама руковођења Савеза. Најважнија црта тих промена је децентрализација - потпуно предавање руковођења културно-масовним радом, масовним организацијама и културно-уметничким друштвима, која са своје стране тежиште рада постављају на своје основне јединице, односно секције у граду”.[28] Дакле, укидање професионализма, при чему се једино мисли на плаћену функцију и афирмација идеје о децентрализацији културе, основна су обележја овог периода.

У Савез је 1952. године учлањено 19 културно-просветних друштава са секцијама: 14 фолклорних у срезу и 3 у граду, 3 хора у срезу и 3 у граду, 13 драмских у срезу и 6 у граду, 2 тамбурашка оркестра у срезу и два у граду. У извештају се наводе и два проблема са којима су суочена културно просветна друштва у селима:

1. проблем хоровође без којег се “културни програми у једном селу не могу ни замислити” те због тога “би се овим питањем требало да позабаве руководства комитета КП града и среза” и да се “постара да у свако село пошаље по једног учитеља или наставника музике...”.[29]

2. Међу члановима културно-просветних друштава било је мало интелигенције, а друштва су томе тежила и то са циљем “да иста активно помаже, јер поред просветног радника у КПД треба видети и лекаре, ветеринаре, агрономе, књиговође и друге који би својим стручним знањем могли да културно уздижу народне масе, јер су и они тако исто способни као и просветни радници да држе предавања”.[30]

На основу тога можемо закључити да су културно-просветна друштва у селима била суочена са проблемом недостатка интелигенције, тј. образованих и стручних људи који би својим знањем “могли да културно уздижу народне масе”. Решењем овог проблема требало је “да се позабаве руководства комитета КП града и среза”. Такође нам се сугерише закључак да су просветни радници носили бреме културно-просветног рада, тачније, просветни радници су били организатори културног живота средине, и то, како их није било у довољном броју у свим селима у којима се обављао културно-просветни рад, они су морали мењати место боравка, и из града одлазити на село.

Са становишта генезе организационих делатности у култури, веома је значајно да се ближе упознамо са садржајем рада и задацима културно-просветних радника за обављање послова у културно-просветном раду, као и са оном мотивишућом снагом која их је усмеравала на тај рад. Ово посебно стога што, као што смо видели, овај рад није био професионалан, већ волонтерски, те су просветни радници поред својих професионалних обавеза у васпитању и образовању, морали у слободном времену да се друштвено ангажују и за општу добробит, носе терет културног “преображаја” села и културног “уздизања” сељаштва.

“Непросвећеност и културна заосталост извесног дела наших трудбеника могла би да постане озбиљна кочница нашем развитку ако се не бисмо свом снагом ухватили с њима у коштац... Трећи пленум ЦККПЈ поставио је нама, просветним радницима да делујемо као културни радници, као иницијатори и организатори културно-просветног рада у средини у којој живимо. Пред свима нама, а нарочито пред просветним радницима у селу, широко је поприште борбе против заосталости, економске и културне, против мрачњака разних боја који се упињу свим снагама да омету да светлост, знање и култура продру у најзабитији кутак наше домовине”.[31]

Међутим, мисионарска улога у култури није била једино намењена просветним радницима већ укупној интелигенцији, као што је то горе већ речено. “Сва народна интелигенција, сви културно и политички уздигнутији трудбеници и јавни радници наше земље и те како треба да помогну рад нас просветних радника, који знају шта су наши задаци и каква нам је улога код културног уздизања наших народних маса”.[32] И на крају ове кратке проблематизације генезе организационих делатности, потребно је истаћи да, у време о којем говоримо, није постојала могућност образовања професионалних организатора културе, те да је са тог становишта, разумљив сваки покушај да се међу другим професијама препознају могући носиоци организационих делатности. У таквим околностима такође је разумљив и избор просветних радника као најобразованијег друштвеног слоја.

Током 1953. године на територији среза и града Панчева постоји 29 културно-просветних друштава са око 112 разних секција.[33] Културно-просветни рад се и даље одвијао у формама: 1. драмског аматеризма, 2. фолклорног, 3. музичког (у оквиру којег су радили народни и забавни оркестри, хор и сл.), 4. књижнице (библиотечка делатност и библиотечке приредбе: књижевни сусрети, изложбе књига и сл.) и 5. народни универзитет са предавачким секцијама.

Током ове године, културно-уметничка и културно-просветна друштва су и надаље била заметак културно-просветног “преображаја”.

“Културно-уметничка друштва у садашњој етапи могу и треба да буду центар културно-просветног живота где би се одвијао интензиван друштвени живот радних људи, где би се подизао њихов културни ниво, где би био центар наше борбе против свих остатака прошлости, религиозног схватања, где би се окупљали радни људи да уче и дискутују и да нашу здраву разоноду, где би таленти из редова радника и сељака требало да нађу могућност за развијање својих стваралачких напора”.[34]

Овде се указује потреба за анализом садржаја и значење исказа о потреби борбе против “свих остатака прошлости”. Из даљег садржаја види се да се остаци односе на религиозна схватања, дакле, у питању је борба Партије против цркве која има “власт над душама још на жалост многих наших људи”.[35] Међутим, када фокусирамо село, традиционална сеоска културна матрица око чијих вредности је организована аграрност и рурарност села, дакле производни и друштвени живот сеоског становништва, такође је третирана као “сила мрака”, као снага која “омета да светлост и знање и култура продру у најзабитији кутак” земље.[36]

Дакле, како је на селу било знатно више “остатака прошлости” него у граду, који је при томе био центар радничке класе окупљене око индустрије у развоју и стога прогресиван са становишта партијске политике, а село како се веровало, заостало, подложно утицају цркве и традиције, културно-просветни рад је овде морао бити нарочито интензиван. Он је морао трајати током целе године и није смео бити прекидан у летњем периоду.

Међутим, због устаљене праксе сезонских радова на селу, летњи месеци су период када се на селу интензивно обављају пољопривредни послови, па је стога долазило до прекида и у културно-просветном раду. Овај проблем био је нарочито сметња континуираном културно-просветном раду педесетих година, јер је, како је то тада тумачено, представљао стагнацију, а “свака стагнација у друштвеном развоју значи назадовање”.[37]

“Треба схватити да културни рад није сезонски посао и да он са првим летњим месецима не треба да замре. Топли дани не могу ни у ком случају бити изговор за прекид рада, већ може бити разлог да се форме рада промене или прилагоде времену. Питање културног живота поставља се као питање организованог и разноврсног сталног рада и интензивног културног живота који обухвата широку скалу разних форми рада: штампа, библиотека, читаоница, фискултурне и спортске приредбе, изложбе, биоскопске представе, хор, фолклор, оркестар и драма пружиће нашим радним људима пун културни живот и разоноду”.[38]

  
1.1.1.1. Студија случаја: Садржаји рада културно-просветних друштава у селима среза Панчевачког током 1953. године.

У наведеној табели могу се очитати подаци о раду појединих сеоских културно-просветних друштава среза Панчево.[39]

 

Табела број 1. Подаци о раду културно - просветних и културно - уметничких           друшштава у срезу Панчево 1953.

 

 

1.Румунско културно друштво Веселија - Глогоњ

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

2+

22

јануар-март

Фолклор

Нема података

33

исто

Певачко друштво

3

50

 

Оркестар фанфара

Пробе за смотру нема јавних

26

 

 

2.КПД Коста Рацин – Јабука

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

5+

17

јул-децембар

Фолклор

Нема података

12

 

Хорска секција

2

45

 

Читаоница и књижница

Није активна, одузете просторије, књиге се налазе у стану руководиоца

Народни универзитет

4#

 

 

 

3.КУД Сава Ковачевић - Омољица

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

4+ =75 проба и 1 гостовање

43

јануар-март

Фолклор

3

Нема података

 

Рецитаторска

Нема података

Нема података

 

Курс српског језика

­Курс похађало 50 слушалаца

Народни универзитет

17

Нема података

 

 

4.КПД – Иваново

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

4=1+

Нема података

јануар-децембар

Политичка предавања

16

100-150 слушалаца

 

Библиотека

1

120

 

Шаховска секција

2

Нема података

 

 

5.КПД – И.Г. Ковачић - Б. Брестовац

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

5+

Нема података

јануар-децембар

Фолклорна

Нема података

Нема података

 

Библиотека

Није добро радила: књиге се не врачају

6.КПД-Жарко Зрењанин - Б.Н. Село

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

  4+

30

 

Фолклор

6

20

 

Народни универзитет

5

200 Слушалаца

 

Хорска

1

26

 

Библиотека

380 књига; не ради преко зиме због грејања

7.КПД. Словака у Војловици

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска

  2+

Нема података

јануар-април

Фолклор

2

Нема података

 

Библиотека

Није довољно коришчена

8.ПДД “Ади Ендре” Војловица

Секције

Број програма

Број чланова

Период рада

Драмска (дилетанска(

5+

Нема података

 

 

О другим секцијама нема података

Извор: ИАП, фонд 366, кутија 1, 1953.

 

Напомена: + Ознака за број премијера; број извођења непознат

                         # Број посетилаца 770; о преосталим селима нема података

 

 

Табела број 2.

Репертоар драмских (дилетантских) секција КПД-а среза Панчево у 1953.

 

Назив КПД и место

Назив комада

Аутор

1.КПД Коста Рацин - Јабука

за децу

1.Честитам

2.Нежељени зет

3.Три хајдука

4.На петровачкој цести

(драматизација песме)

Коста Трифковић

З. Коларић

Ј.Ј.Змај

Б.Ћопић

КУД Сава Ковачевић - Омољица

1.Честитам

2.Шаран

3.Зеленашева ћерка

4.Ђидо

К. Трифковић

 

 

Ј.Веселиновић

КПД Иваново

4 комада на мађарском:

нема прецизнијих података

КПД И.Г.Ковачић-Б.Брестовац

1.Сеоски лола

2.Светски рат

3.Кирија

4.Обичан човек

5.Лажа и паралажа

 

 

 

 

Ј.С. Поповић

КПДЖ.Зрењанин - Б.Н.Село

1.Госпођа министарка

2.Из света

3.Дугме

4.Свет

Б.Нушић

 

 

Б.Нушић

Румунско КПД “Веселија” – Глогоњ

1.Напаста

2.Пиатра дин каса

Ј.Л. Карадиоле

В.Александри

КПД Словака у Војловици

2 позоришне представе:

нема прецизнијих података

П.Д.Д. Ади Ендре - Војловица

2. трочинке и 3 једночинке:

нема прецизнијих података

Напомена: табела направљена према подацима из Извештаја о раду културно - просветних друштава среза Панчево за 1953. годину, ИАП, фонд 366, кутија 1

Дакле, на основу података из табеле бр. 1, може се закључити да су културно-просветна друштва у селима имала заступљене: драмске (дилетантске) секције, предавачке, библиотеку, фолклорну, хорску и певачку секцију, оркестар фанфара, рецитаторску секцију, шаховску секцију и курс српског језика.

 

Драмске (дилетантске) секције

Свако од наведених осам друштава неговало је драмски аматеризам. Уочљиво је да је од наведених позоришних комада два пута, тј. у два села игран једино комад “Честитам” Косте Трифковића, а такође и да је Нушић у Банатском Новом Селу био два пута заступљен. Општи закључак је да су на репертоару драмских (дилетантских) секција културно-просветних и културно-уметничких друштава у срезу Панчево постављани искључиво комади домаћих драмских писаца, изузев репертоара румунског културно-просветног друштва у Глогоњу на којем су били комади румунских аутора. О репертоару осталих друштава чији се рад одвија на језицима националних мањина у Војводини, није било доступних података.

Број чланова драмских секција кретао се од 17 у Јабуци до 43 у Омољици. Процентуално изражено у односу на број становника тих села у 1953. години, долазимо до закључка да се драмским аматеризмом у Јабуци (4623 становника) бавило 0,36%, а у Омољици (5026 становника)[40] - 0,85%, што значи да се у сваком селу мање од 1% сеоског становништва бавило драмским аматеризмом.

О броју посетилаца на позоришним представама драмских секција нема података иако би они за нас били посебно релевантни. Располажемо једино податком о броју гледалаца у Банатском Новом Селу који се кретао од 300 до 500 по позоришној представи, што укупно за 4 представе износи 1800 посетилаца. Ако узмемо да је просек гледалаца по представи 450 и упоредимо га са укупним бројем становника села (6378 становника),[41] добићемо податак да је сваку позоришну представу видело 7,06% становника. У даља уопштавања не можемо ићи, јер се мора претпоставити да је велики део публике са једне представе поново гледао и наредне тако партиципирајући у броју посетилаца сва 4 пута. Ипак, резултат који смо добили је импресиван, иако се он не може применити на остала села нити се третирати просек гледаности. Ово будући да, упркос томе што је драмски аматеризам тих година био веома популаран међу члановима друштва и сеоском популацијом, постоје значајне разлике у раду друштава како од села до села, тако и од године до године. У току 1953. године културно-просветна и културно-уметничка друштва среза и града Панчева, дакле и друштва у граду и друштва у селима, а укупно их је било 29, дала су 67 премијера разних комада на којима је било присутно око 35.000 људи.[42]

Одржане су и смотре драмског стваралаштва свих националности, осим словачке, на којима је учествовала 21 драмска секција са око 400 чланова.[43] Похваљени комади на смотри са репертоара наведених културно-просветних и културно-уметничких друштава (табела бр. 2.) био је комад “Ђидо” Јанка Веселиновића у извођењу драмске секције КУД “Сава Ковачевић“ из Омољице.

 

Фолклорне секције

Сва наведена културно-просветна и културно уметничка друштва среза Панчево која су деловала по селима 1953. године имала су заступљену фолклорну секцију. У овоме је само културно-просветно друштво у Иванову изузетак. Оне су најчешће радиле у групама организујући их по основу два критеријума: старосном или по полу. Дакле, деловале су мушке фолклорне групе (Глогоњ(, омладинске фолклорне групе (Глогоњ( и мешовите групе одраслих које су биле најчешће заступљене (Глогоњ, Јабука, Омољица, Б.Брестовац, Б.Н.Село, Војловица(.

Број чланова фолклорних секција кретао се од 0,20% до 1% од укупног броја становника села.[44]

Рад фолклорних група био је оцењен у Савезу КПД среза панчевачког на следећи начин: “Све групе нису пронашле свој развојни пут, те се у обради појединих игара извитоперила основа, карактеристике и стил народне игре”.[45] Појавиле су се и тенденције шаблонизирања у кореографији игара: “(...) преношење често негативних особина из других играчких група, нарочито у интерпретацији војвођанских и српских игара, јесу појаве против којих се такође треба борити. Увек иста кола, стандардизоване фигуре без уношења нових и разноврсних елемената доводи до стагнације”.[46]

У даљој анализи фолклорног аматеризма наредних година, видећемо да је овај проблем остао актуелан све до данас.

 

Читаонице - библиотеке

У оквиру културно-просветних и културно-уметничких друштава среза Панчево која су деловала на селу током 1953. године, библиотеке су биле заступљене као засебна делатност у свим селима осим у два која нису имала библиотеку (Глогоњ и Омољица). Међутим, даљом анализом може се уочити да и тамо где су постојале, њихов рад није доносио резултате. Разлози су следећи: а. просторије намењене за рад библиотеке су одузете, те су се књиге налазиле у стану руководиоца (Јабука); б. чланови библиотеке књиге не враћају по завршеном читању, па се библитечки фонд расуо (Б.Брестовац); ц. библиотека не ради преко зиме због недостатка грејања (Б.Н.Село).

Од постојећих библиотека (видети табелу бр. 1), једино је библиотека у Иванову организовала акцију “недеља књиге” током које је продато 86 књига. О броју чланова библиотека, постоји само податак о броју у Иванову (120). И о фонду књига има мало података. У Банатском Новом Селу библиотека располаже фондом од 380 књига. Дакле, у Иванову (2196 становника)[47] 18,3% становника је учлањено у библиотеку док је Банатско Ново Село располагало (6378 становника)[48] једном књигом на око 17 становника села. Читаоницу је имала једино библиотека у Иванову и она је била смештена у једној од школских учионица.

О раду народних библиотека (књижница) у Савезу КПД среза Панчевачког изражено је следеће мишљење: “Организационо стање многих наших књижница и стање кадрова у њима, смештај књижнице, поступак са књижним фондом не задовољава. Вероватно због ових слабости имају многе наше књижнице преслаб углед у свом месту”.[49]

Из овог Реферата такође сазнајемо да је на територији среза и града Панчева у извештајном периоду постојало 25 књижница које су своју делатност обављале у оквиру рада културно-просветних и културно-уметничких друштава. Оне су располагале са фондом од 13.796 књига.

У саставу 11 књижница налазиле су се и читаонице док су само две читаонице постојале као самостална јединица. Такође се наводи податак да је број читалаца који су читали књиге из библиотека и читаоница био 3.500. Према податку о укупном броју становника среза Панчево тог периода (320.000), може се израчунати да је приближно 1% становника среза било корисник библиотечког фонда у срезу. На сваког читаоца је истовремено долазило 4 књиге док је на двадесетпет становника среза долазила 1 књига. Такође се може видети да је библиотечки фонд по једној књижници (од укупно 25), износио око 550 књига, што је само приближан број, јер се свакако мора претпоставити да су градске библиотеке располагале већим бројем књига него сеоске, као и да су сеоске библиотеке поседовале највећи број књига које нису биле актуелне и интересантне за читање од којих је опет свакако велики део одлазио на идеолошку литературу.

 

Народни универзитет - предавачке секције

Културно-уметничка друштва овог периода организовала су и предавања намењена члановима друштва, а и осталом становништву. Ова предавања су представљала заметак будућих народних и радничких универзитета на селу који су били институционално организовани. У овом периоду међутим, који није познавао велики број институција за културно-просветни рад на селу, рад на културном уздизању сводио се на непрофесионалне организације као што су “друштва” и њихове бројне секције. Предавања су организована најчешће унутар секције која се звала “предавачка секција”, а да је то у ствари била форма специјализованог сектора или одељења у данашњем смислу речи. Ове “предавачке секције” су постојале у 4 од осам културно просветних и културно-уметничких друштава среза Панчево. У оквиру рада ових секција одржавана су предавања: “О историјату панонске низије”, “Постанак и улога религије” (Јабука), предавање о ЈНА, унутрашњој и спољњој политичкој ситуацији, анексији Трста као и предавања о улози књиге у оквиру недеље књиге (Иваново). У наведена 4 села одржано је укупно 37 предавања (17 Омољица, 5 Б.Н.Село, 16 Иваново, 4 Јабука). За 25 предавања вођени су подаци о посећености који показују да им је присуствовало око 4.770 становника те да је просек посећености по предавању износио 190, што је велики број посетилаца чак и према данашњим стандардима.

 

Музичке секције

Музичке секције су имале широк дијапазон рада. Он се кретао од, у два села заступљене - хорске секције (Јабука, Б.Н.Село), преко оркестра фанфара до певачког друштва (Глогоњ). Дакле, 3 од наведених 8 друштава имала су, поред фолклорне секције, и ове облике музичког аматеризма.

Међутим, морамо закључити да је број јавних наступа ових секција веома мали у односу на њихову активност и број чланова. Оне су у сва 3 села током читаве 1953. године дале укупно 6 приредби, дакле, у просеку по два наступа. Процентуално изражено, у Јабуци је 0,97% становништва било члан хорске секције, док се у Б.Н.Селу хорским певањем бавило 0,4% сељана. У Глогоњу, у којем је музичко-фолкорни аматеризам био веома развијен, 1,57% становништа било је члан певачког друштва, а 0,81% оркестра фанфара. Ако томе додамо 1,03% чланова фолклорне секције, добићемо збир од 3,41% становништва Глогоња које се бавило музичко-фолклорним аматеризмом.

Дакако да је овај број релативан, јер се дешавало да је одређени број аматера био члан више секција, те се без тих података не може прецизно изразити у процентима део популације која је учествовала у раду аматерских друштава, али он ипак може приближно показати да је овај број релативно мали да би се могло говорити о великој популарности аматеризма и о његовом “просветитељском” и културном утицају на укупно сеоско становништво.

 1.2. Аматеризам у периоду самоуправљања

Период који ћемо анализирати у овом делу рада односи се на другу фазу институционализације аматеризма. Аматеризам на селу је тада великим делом био у надлежности домова културе чија се мрежа по Србији и Војводини знатно проширила у односу на претходни период. Како су домови културе имали статус професионалних установа културе, уједно и најчешће јединих установа културе на селу, могли бисмо рећи да су се аматерске делатности делиле на два облика организовања: 1. група аматерских делатности обухваћена програмским и организационим оквиром институција за културно-масовни рад, тј. установама за основно ширење културе[50] чији су представници у сеоским срединама, наравно тамо где су уопште и постојали, били домови културе и народни универзитети; 2. група аматерских делатности са статусом друштвених организација за масовни културно-просветни рад које су у сеоским срединама заступали аматерске секције, клубови и друштва, а у Војводини и аматерска позоришта.

Међутим, како ће домовима културе бити посвећено посебно поглавље, ми ћемо се овде задржати само на анализи оне групе аматерских делатности која је у организационом смислу била независна од домова културе са статусом самосталне друштвене организације.

У вези с тим, нарочито је важно уочити да су такви организациони облици аматеризма на селу били знатно мање заступљени, те да у оним сеоским срединама које нису имале дом културе, школе постајале институционални и организациони оквир аматерског стваралаштва унутар којих су радиле секције у програмском смислу, сродне секцијама домова културе. Дакле, самостални организациони облици аматерског стваралаштва (културно-уметничка друштва, аматерски клубови, аматерска позоришта) нису били репрезентанти најраспрострањенијих и најчешће заступљених организационих облика организовања културног живота у сеоским срединама.

Ми ћемо и поред тога навести три примера од којих ће се један односити на позоришно стваралаштво (аматерско позориште Владимир Хурбан Владимиров са сценама у Бачком Петровцу, Старој Пазови и Ковачици), а други на филмско и фото стваралаштво, кино-фото клуб (Омољица), а трећи на културно-уметничка друштва која су наставила са радом у селима и поред оснивања домова културе.

  
1.2.1. Студија случаја: Аматерско позориште Владимир Хурбан Владимиров са сценама у Бачком Петровцу, Старој Пазови и  Ковачици (пример 1)

Позориште Владимир Хурбан Владимиров својим сценама у Бачком Петровцу (општина Бачки Петровац, некадашњи срез Нови Сад), Старој Пазови (општина Стара Пазова, некадашњи срез Срмска Миторвица) и Ковачици (општина Ковачица, некадшњи срез Панчево) делује у три војвођанска региона - Срем, Банат и Бачка.

И у најмањим селима ових региона претежно насељених словачким живљем, позоришни живот је имао дугу традицију,[51] која није прекинута ни после завршетка Другог светског рата. У тим годинама, па све до 1977, кад је аматерско позориште за словачку народност “Владимир Хурбан Владимиров” добило функцију професионалног, позоришни живот у војвођанским селима општина насељених словачким живљем био је веома динамичан. Међутим, по броју премијера годишње, као и по броју аматера окупљених око аматерских позоришних пројеката, истицале су се управо оне три општине у којима је АП ВХВ организовало своје сцене: Аматерско позориште ВХВ је са добијањем функције професионалног позоришта војвођанских Словака, добило и финансијску подршку покрајинског СИЗ-а културе. Међутим, ово је нарочито допринело тенденцији опадања активности многих словачких аматерских позоришта у мањим селима (у Војводини има око 30 насеља са претежно словачким становништвом). Оне су знатно умањиле своје активности, наводећи за то најчешће следеће разлоге: недовољна финансијска средства која долазе од општина или месних заједница (канцеларија) док ВХВ финансира покрајински СИЗ за културу; мали и недовољан број аматера који се окупљају око позоришних пројеката обесхрабрени успесима ВХВ-а на фестивалима и смотрама такмичарског карактера (од 1979. до 1987. године представе АП ВХВ су седам пута проглашене победничким на покрајинском Фестивалу малих и експерименталних сцена у Панчеву и тако даље). Тако је на примеру аматерског позоришта Владимир Хурбан Владимиров могуће уочити како процес институционализације и професионализације стваралаштва није био компатибилан процесу демократизације и посебно “омасовљења” културе који су прокламовани као основна начела културног “преображаја”. У вези са појавом аматерског позоришта Владимир Хурбан Владимиров, указује се потреба да кажемо да је оно добило функцију професионалног театра Словака, а у Војводини управо у време када је процес афирмације аматеризма достигао тачку у којој се отворио простор за промишљање суштаствених разлика између аматерског и професионалног стварлаштва. Дакако да се под аматеризмом подразумевала “културна делатност која се тако зове јер не постоји са мотивом стицања средстава за живот, него је израз унутрашње мотивације и потребе човека да делује, да се изражава културно, а поврх свега колико је могуће и уметнички”[52], али се истовремено појам “аматеризам” доводио у терминолошку сумњу. Ово стога што “кад се каже реч “аматеризам” мисли се не ретко на неку културу која је тобоже “нижег ранга”, јер је не стварају професионалци”.[53]

Да бисмо видели како су оваква размишљања о аматеризму била део целине, а не само појединачно и усамљено становиште, цитираћемо и следеће: “Коренито мењање односа у сценско-музичком животу наше покрајине је немогуће замислити без политичких напора да се јаз између тзв. професионализма и аматеризма (врхунског) макар смањи или да се брише тамо где је он ионако формалан, а не суштински”.[54]

Дакле, из наведеног се може закључити да је постојала тенденција “брисања” разлика између аматеризма и професионализма, слична тенденцији “брисања” разлика између села и града и радника и сељака. Ово илуструје и следећи садржај:

“Међутим, културни аматеризам се, данас, не може поистоветити са уметничким непрофесионализмом и површности... то због тога што... долази до изражаја и висока културно-уметничка нота исказивања оних који нису професионалци по послу већ аматери по послу, а професионалци по знању и умећу. Међутим, имајући у виду да развој нашег данашњег самоуправног социјалистичког друштва, претпоставља одумирање поделе културног стваралаштва на професионално и аматерско, стваралаштво, губи се чак и из размишљања помисао на аматеризам као облик “некултурног” изражавања”.[55]

Закључно разматрање о аматеризму и професионализму које читамо у овом документу из 1979. године показује такав степен идеолошке индоктринације који, са становишта комунистичке идеје о идеалном друштву, предвиђа да ће аматерска култура у будућности постати једини облик стваралаштва: “Маркс у том смислу, говори о човеку који ће у перспективи у комунистичком друштву имати могућност да се људско потврђује у оним делатностима према којима он као биће стреми, а такви су облици делатности управо различити видови аматеризма. Из тога произилази да би аматерска култура у будућности код нас требала остати једином културом, притом имајући у виду еволуцију развоја аматеризма посебно у нашој специфичној друштено-политичкој заједници”.[56]

Овај цитат је нашао своје место у програмском документу којим се утврђује значај и улога аматеризма у функцији развоја друштва и он је тим више негативно конотиран у односу на професионално уметничко стваралаштво, како би најавио период који ће у историји културног развоја бити обележен као борба против елитизма у култури и културног естаблишмента међу културним радницима. Међутим, ово није била одлика културне политике само у социјалистичким земљама и земљама источног блока. Та врста заблуде преплавила је културолошку литературу света тих година. Данас се, међутим, може рећи да је постигла само толико да на мала врата у свет културних активности уведе допунско образовање за одрасле у форми вечерњих или дневних активности којима је циљ да релаксирају од монотоног “отуђеног” рада и полазнике обуче основним знањима о одређеним занатима или уметничким формама. То су курсеви и облици анимације типа курса креативног писања или курса сликања који настоје да уведу полазнике у свет знања о лепом и креативном писању или курсеви лепог понашања чији полазници покаткад, као што је то случај у Београду деведесетих година, чак и оснивају Друштво за неговање лепог понашања. Овде се мисли и на све активности типа “уради сам” којима се обогаћује време доколице у високо индустријским земљама где рад не доноси креативно пражњење нити се може видети крајњи производ и уживати у његовом сттварању. Из овога се види да је Марксова визија креативности нашла плодно тле много раније у капиталистичким друштвима него у социјалистичким где је током периода који анализирамо све остало на типизираним формама аматерског бављења унутар културно-уметничких друштава, које су чак с временом губиле трку са бројним алтернативним формама културног и уметничког општења.

И на крају, постоји потреба да наведемо разлог због којег смо анализирали рад аматерског позоришта Владимир Хурбан Владимиров као пример аматерског стваралаштва на селу, упркос чињеници да су све три сцене овог позоришта ситуиране у општинским центрима, која би по правилу требало да буду градска насеља. Ова насеља су проглашена општинским центрима иако су по броју пољопривредног становништва задржале карактеристике села. Тако Бачки Петровац има 63,74% пољопривредног становништва од укупног броја активног становништва, док је удео домаћинстава са пољопривредним газдинством у односу на укупан број домаћинстава 62,88%. Општина Ковачица има 92,37% пољопривредног становништва и 72,37% домаћинстава са пољопривредним газдинством, док Стара Пазова има најмањи број пољопривредног становништва 37,29% и 42,82% домаћинстава са пољопривредним газдинствима.[57] Само насеље Ковачица које је постало седиште општине Ковачица, а такође и Бачки Петровац место и општински центар,[58] имају велики проценат домаћинстава која имају пољопривредно газдинство и баве с пољопривредом. У Ковачици, на пример, има 1928 домаћинстава са пољопривредним газдинством, што од укупног броја домаћинстава у месту Ковачица чини 76,99%.[59] И на крају би се могло рећи да су наведена места, по основу овакве професионалне структуре становништва, пример насеља прелазног типа, дакле насеља која су задржала особине села и добиле неке особине града, што је веома карактеристично за период социјалистичке изградње и преображаја земље.

 

 1.2.2. Студија случаја: Кино фото клуб “Жисел” у Омољици
(пример 2)

 

У читаоници Дома културе у Омољици 2. децембра 1968. године основан је фото кино клуб који је до тад и те године био једини клуб у Војводини и Србији оријентисан ка филмском и фото кино аматеризму на селу. Међутим, Клуб се 1971. године осамостаљује од Дома културе и постаје самостална друштвена организација са статусом правног лица, статутом и жиро рачуном. Исте године, на истој седници Скупштине, донет је закључак да се сваког 7 и 8. августа, у дане Социјалистичке прославе Омољице организује фестивал аматерског филма на тему живот села “Жисел” (живот села). Током 1973. године концепција фестивала је проширена и она поред аматерског филма, као равноправну фестивалску категорију садржи и изложбу југословенске фотографије на тему живот села. Као пропратне манифестације фестивала, одржаване су вечери сељака песника, изложбе сликара наиваца, а такође и ревије премијерних професионалних играних филмова одмах након завршетка Пулског фестивала. Клуб такође организује филмске школе и семинаре за уметничку фотографију скоро сваке сезоне. Такође издаје Ревију филмских аматера “Жисел” почев од 1972. године. У периоду од 1970. до 1983., 21 члан клуба снимио је укупно 119 филмова. У 1983. години приређена је за штампање и објављена монографија “Клуб филмских и фото аматера “Жисел” Омољица 1968-1983.г.”. Међутим, оно што је за нас такође релевантно, поред показатеља о раду Клуба, то је и податак да је Клуб основан након вишегодишње активности филмске и фото секције Дома културе “Вук Карадџић“, дакле, у окриљу професионалне установе чија је мисија «масовни културно просветни рад» или, како су се у овом периоду јединтвеним именом звале све установе за основно ширење културе, и то на иницијативу тадашњег управника, те да је Клуб и по свом трансформисању у самосталну друштвену организацију, остао у непосредној вези са Домом културе који је многобројне активности Клуба организационо и технички испомагао.

Такође је од значаја и податак да је међу члановима оснивачке скупштине Клуба 1968. године, од укупно 24 особе, било 7 професора и наставника, 10 ученика и студената и један киноапаратер[60] што указује да су просветни радници и на даље били носиоци културног живота у сеоским срединама, те да је школска и студентска омладина била пријемчива за нове облике институционализовања културног живота на селу, знатно више него остале професионалне структуре сеоског становништва.

 

 1.2.3. Студија случаја: Културно - уметничка друштва у селима са домом културе (пример 3)

 

У општини Панчево сва насеља имају дом културе осим Војловице у којој је осамдесетих година изграђен Спомен дом 12. Војвођанске бригаде. Међутим и он је добио функцију дома културе, па би се стога могло рећи да свих 10 насеља у општини Панчево имају установу за основно ширење културе, али да и поред њихове активности у већини села постоји и културно-уметничка и културно-просветна друштва , а у Омољици кино-фото клуб. Овде је потребо напоменути да је током урбанизације Панчева, Војловица изгубила особине села и постала приградско насеље, тј. једна у низу месних заједница града Панчева, те је у овој анализи нећемо третирати као село.

Такође је и Качарево у овом периоду променило статус и од једног у низу насељених места општине Панчево постало насеље прелазног типа, као и Ковачица и многа друга насеља у Војводини, изгубивши особине типичног села, да би чак постало и седиште општине Качарево. Иако у овом месту и данас постоји 41,11%[61] домаћинстава са пољопривредним газдинствима, оно је ипак насеље прелазног типа које је изгубило типичне особине села и у којем се већи број становника ипак не бави пољопривредном производњом, па га ми стога нећемо третирати као село. Преостаје дакле, 8 села у општини Панчево: Глогоњ, Долово, Јабука, Банатско Ново Село, Старчево, Омољица, Иваново и Банатски Брестовац.

У Глогоњу је радило Културно-просветно друштво “Веселија” румунске народности за које смо видели да је у претходном периоду остваривало нарочито велики број активности у оквиру музичког аматеризма. Из тога можемо закључити да је рад овог друштва био непрекинут од његовог оснивања. Културно-уметничко друштво “Јон Креангу” из Долова (такође румунске народности), једно је од најстаријих друштава у Војводини. Основано је 1892. године. Прву приредбу чланови друштва извели су на Покладе исте године када је Друштво и основано. У периоду који се овде анализира, најбројније активности остваривали су дувачки оркестар Друштва и фолклорна секција.[62]

У Јабуци је радило Културно-уметничко друштво “Васил Хаџиманов”. У Банатском Новом Селу радило је Културно-просветно друшто “Култура”, али нам није познато да ли је то друштво настало спајањем два културно-просветна друштва “Валерију Докна” и “Жарко Зрењанин” у оквиру којих се одвијао културно-забавни живот Новог села све до оснивања Дома културе,[63] или са њима није у непосредној вези.

У Омољици је Културно-уметничко друштво Сава Ковачевић престало са радом да би 1968. године био основан Клуб филмских и фото аматера «Жисел» о којем је већ било речи као о посебном организационом облику аматерског стваралаштва.

Дакле, од 8 села у општини Панчево, од којих је свако имало дом културе, 4 села је имало и своје културно-просветно или културно-уметничко друштво, а једно село клуб филмских и фото аматера.

Ова друштва и њихове секције су, организовано радиле на ширењу и развоју различитих видова културно-уметничког стваралашта од којих је било најзаступљеније музичко, фолклорно, драмско и ликовно стваралаштво и у Омољици филмско и фото стваралаштво.

Друштва су такође “давала свој допринос” (како се најчешће формулисало учешће на манифестицајама) осталим програмима и то на манифестацијама поводом државних празника, јубилеја, општинским, зонским, и покрајинским смотрама, самосталним концертима, позоришним представама, изложбама, књижевним вечерима и филмским пројекцијама.[64]

 

 1.3. Закључна разматрања о аматерском стваралаштву на селу

 

Да бисмо испитали нашу претпоставку да аматеризам у програмском смислу није био окренут против традиционалне или “аутентичне” тј. грађанске културе (просветитељске и елитне) већ, насупрот томе, њена афирмација, анализираћемо садржај документа који је препоручивао стандарде аматерском стваралаштву и у одређеном смислу био инструктивног карактера. То је “основа програмске концепције културно-уметничког аматеризма радника, радних људи и грађана у организацијама удруженог рада и месним заједницама”.[65] Он садржи “облике испољавања креативности” у домену аматерског стваралаштва и веома експлицитну поруку организаторима аматерске делатности да, уколико “побројани”, тј. претпостављени облици “заживе у ОУР-има и месним заједницама, обухвативши својом организованошћу велики број радника, радних људи и омладине и грађана, то ће бити гаранција да сва настојања од Десетог конгреса СК на овамо добијају практичну реализацију и потврђују идејни концепт који је исказао велике могућности, значај и пуну афирмацију прокламованих принципа. Тиме ће аматеризам и самоделатност као интегрални део културе са широком сфером деловања у процесу перманентног раста улоге и значаја доживети своју афирмацију и потпуно адекватни друштвени значај”.[66] Надаље се наводе политички документи који представљају полазиште овом: “Резолуција о задацима савеза комуниста Југославије у области културе”, “Резолуција о самоуправном организовању и остваривању доступности културе радним људима”;[67] друштвени договори и самоуправни споразуми, примена закона о удруженом раду и припрема платформе за XI конгрес СКЈ.[68]

Дакле, документ чији ћемо садржај анализирати био је ауторитативног карактера, јер се позивао на политичке изворе према којима је лојалност била већ сасвим уобичајени поступак. Ово указује на још увек велики утицај Партије и њених политичких ставова на понашање, живот и рад људи, о чему је већ много пута до сада било речи.

Потребно је рећи да је овај документ од значаја за нас, јер се, као што се из његовог наслова може и видети, односио на аматеризам у месним заједницама, а оне су биле, како градског тако и сеоског типа.

Облици културно-уметничких самоделатности препоручени радним људима, омладини и грађанима у организацијама удруженог рада и месним заједницама били су следећи:

- клуб секција литерата

- драмски аматеризам

- рецитатори

- хорско музицирање

- оркестарско музицирање

- играчко-фолклорно стваралаштво

- ликовно стваралаштво

- аматери дизајнери

- завичајна музејска збирка

- етно - парк

- клуб секција за обликовање простора

- домаћа радиност

- фотографија и филм

           

Шири облици самоделатности:

- мозаик културе (дани културе) у ОУР и МЗ

- колективна разонода

- свечаност у оквиру ОУР или МЗ приликом обележавања значајних радних              успеха

- организоване посете културним догађајима у ужој и широј друштвеној                       заједници

- клуб самоуправљача

- клуб секција проналазача, новатора, рационализатора[69]

 

Као што се из наведеног може видети, већина облика односи се традиционалну, “аутентичну” културу, што ће даља анализа и потврдити. Међутим, пре тога је потребно да се подсетимо садржаја у овом документу који нас је навео на анализу: “По форми и садржини, културно уметничка самоделатност је окренута против институционализације и у исто време је најконструктивнија критика традиционалне културе”.[70] Оно са чиме се морамо сложити је, да је по форми аматеризам, како је овим, а и бројним другим документима конципиран, заиста био окренут против институционализације културе, дакле против затварања културе у етаблиране установе у којима ради “бирократизована, образована елита”, а тиме и против традиционалне културе која је по својој природи доступна само образованом становништву. :ињеница да је он био ситуиран у организације удруженог рада, тј. у радне колективе, фабрике и предузећа и препоручиван радницима чија је популација била у сталном порасту, говори у прилог закључку да се у овим покушајима да се створи аутентична “социјалистичка култура” својствена само Југославији у одређеном периоду делимично и успело. Већ је било речи о култури рада и култури у удруженом раду, па се стога нећемо на то поново враћати. Међутим, оно што је спорно у овом садржају и са чиме полемишемо овде је, да је аматеризам, и по форми и по садржини, био аутентична творевина социјалистичког самоуправљања.

Ми дакле стојимо на становишту да је по форми аматеризам могао делимично представљати критику традиционалној култури, те да је био окренут против институционализације културе самим тим што је делом изместио културу из елитних институција и лоцирао је у радним и животним срединама, а такође и стога што је настојао да културне вредности учини доступним необразованим слојевима становништва који су у томе били прикраћени, то значи да је “омасови”. Међутим, по садржини, он се није удаљавао од облика традиционалне, елитне културе, а у великој мери, невештом интерпретацијом је и карикира.

Већ и из анализе садржаја рада, тј. облика испољавања аматерског стваралаштва у културно-просветним и културно-уметничким друштвима као и у осталим органи­зационим облицима унутар којих се одвијало аматерско стваралаштво, а коју смо спровели у претходном делу рада, може се закључити исто. Садржај документа који овде анализирамо такође говори у прилог нашег становишта.

Он препоручује литерарне секције (због тога што поред стимулације стваралачког испољавања, овај вид самоделатности јесте један од путева популаризације књиге, па према томе и непосредног утицаја удруженог рада на слободну размену рада у области књижевног стваралаштва);[71] драмски аматеризам (просветитељски концепт захтевао је да култура буде подређена елити и законитостима тржишне производње, док се концепт аматеризма залаже за враћање “духовне снаге раду” и сходно томе, за укидање сваке селекције аматера глумаца путем аудиције или конкурса како би се омогућило сваком радном човеку да испољи своје стваралачке могућности).[72] Он такође препоручује хорско музицирање (само неговањем истинских и проверених вредности, уз присуство истанчане педагошко-дидактичке умешности музичког педагога могуће је трајно определити младог човека да у доцнијем периоду постане поклоник хорске песме)[73] затим оркестарско музицирање (”у зависности од броја заинтересованих субјеката у ОУР и МЗ могуће је формирати неке од врста и типова оркестара: тамбурашки, оркестар цитри, мешовити народни, дувачки фанфаре, оркестар хармоника, оркестар симфонијског, гудачког или камерног састава, забавни оркестар и слично”. Језгро аматерског оркестарског музицирања треба да чини редовно образован музички кадар у музичким школама где млади људи стичу основе музичке писмености).[74]

Већ из овог садржаја се може видети да се препоручује педагошки рад и стицање образовања у традиционалним уметничким и образовним институцијама што би се и даљом анализом садржаја овог документа показало као основна вредност која се препоручује.

Дакле, упркос нашим настојањима да у садржају овог документа препознамо онај његов део који би се могао односити на садржаје рада аматерских колектива, а не на њихову форму, а који би опет по својим особинама били опозитни садржајима традиционалне културе, нисмо у томе успели.

Покушаћемо стога да се позовемо на садржај једног другог документа из тог периода у којем ћемо можда моћи да пронађемо објашњење за наведени спорни став о аматеризму, који по садржини представља критику традиционалне културе. Он садржи следећи став: “народно стваралаштво спада у аматерску културу”.[75]

Претпостављамо да нам он може помоћи у тумачењу претходног, спорног става, јер у образложењу стоји следеће: “Посебан удео у развоју аматерске културе има народно стваралаштво као посебан вид масовног укључивања народних маса у очување народних традиција и тековина”.[76] Ако би се под народним стваралаштвом подразумевало анонимно, колективно усмено стваралаштво и прелазне форме од усменог ка писменом стваралаштву, можда би то био одговор на питање - који садржај аматеризам чини критиком традиционалне, дакле, писане, учене културе. Међутим, у даљем садржају овог документа не налазимо објашњење појма “народно стваралаштво” те се његовом даљом анализом не можемо бавити.

Стога ћемо се задржати на претпоставци да је народно стваралаштво као посебан вид аматеризма “народних маса” био онај садржај који је аматеризам могао учинити критиком традиционалне, учене, елитне културе. Наравно, ово само у домену теоријских спекулација и програмских докумената, јер он у пракси, осим фолклорног аматеризма који је био софистициран и који је, са ретким изузецима, био удаљен од аутентичног, изворног, делатног фолклора, и дела ликовног аматеризма који се назива наивно сеоско сликарство, није кореспондирао са народном културом и стваралаштвом.

Видели смо, да су, чак супротно томе, Партија и све релевантне институције, заступале становиште да је традиција она вредност која омета афирмацију социјализма и социјалистичких вредности.


 2. Културно - просветни рад друШтвених         организација на селу

У процесу културног просвећивања сељаштва учествовале су и многобројне друштвене организације: земљорадничке задруге и савези од којих су неке имале и домове за друштвене активности, организације Народне омладине, Црвени крст, Народна техника, женска друштва чији се рад надовезивао на рад АФЖ-а, организације феријалаца, извиђача и многе друге.

Оне су, поред својих основних делатности које су обављале, организовале семинаре, течајеве и курсеве, предавања, културно-забавне и културно-уметничке програме, као и многобројне манифестације претежно привредног, културног и спортско-рекреативног карактера.

 2.1.Земљорадничке задруге и савези

Значај земљорадничких задруга и њихових савеза могао би се повезати с процесом “реконструкције” или “преображаја” села који је крајем педесетих и шездестих година добијао све већи политички, економски, па и културни значај. Унапређење пољопривреде и “социјалистичког напретка” села као приоритетни циљеви које је Партија поставила пред све учеснике у политичком, економском, социјалном и културном животу села, налагали су потребу за “интензивнијим напорима заједнице да убрза унапређење пољопривреде, да је снабде савременом техником и средствима за репродукцију, да подигне висину приноса и производну способност земљишта и стоке, да измени структуру производње, повећа продуктивност рада и смањи трошкове производње у пољопривреди...”.[77]

Да би ово било могуће остварити, по оцени Партије и носилаца културно-просветног рада на селу, неопходан услов био је “виши ниво културе и образованости пољопривредних произвођача и брже потискивање заосталих схватања о раду и животу на селу”.[78]

Ово будући да су “заостала”, тј. традиционална схватања о раду и животу на селу, за које смо већ рекли да су произилазила из сеоске културне матрице, биле узроком релативне пасивности сељака у односу на друштвени живот шире друштвено-политичке заједнице, а такође и у односу на активности Партије и њој лојалних релевантних институција усмерених на социјалистички преображај друштва.

Културно-просветни рад имао је задатак да допринесе прихватању “нашег пута у социјализам на селу”, тј. да допринесе у општим напорима “да се постигне да радни човек на селу у реконструкцији пољопривреде хоће да учествује”.[79] Такође је требало да омогући стицање знања која су потребна да би сељак, када једном прихвати да учествује, “могао и био способан да успешно и са познавањем ствари учествује у извођењу реконструкције села”.[80]

“Радом на првој групи задатака треба да се радном човеку на селу објасни шта се реконструкцијом пољопривреде хоће. Радом на другој групи задатака, опет треба да се радни човек на селу упозна како и чиме се може постићи и постиже то што се реконструкцијом пољопривреде хоће да постигне и оствари. Први рад је више пропагандни, други је изричито стручно-образовни”.

Дакле, могло би се закључити да је културно-просветни рад на селу био од великог значаја за исход социјалистичке “реконтрукције” аграра. Разлози овоме су следећи: “Његова већа култура као произвођача имаће за последицу већу употребу савремених средстава за производњу, ширу примену науке у пољопривреди, стварање нових односа међу произвођачима итд. Све ће то, опет, са своје стране довести до јачања материјалне базе социјализма на селу, која ће - и даље - бити снажна основа за бржи културно-просветни развитак на селу... Овакав развитак на селу обрачунаће се својеврсно, постепено или радикално, са заосталошћу и примитивизмом на селу и одредиће смер, темпо и облике културно-просветног развитка на селу”.[81]

Као што се из овога може закључити, културно-просветни рад је имао пре­васходно утилитарне функције. Он је морао допринети идеолошком “обрачуну” са свим реакционарним снагама које су постојале на селу.

Земљорадничке задруге у процесу “реконструкције” села требало је да учествују као организатори и носиоци проширене репродукције, тј. повећане производње која би омогућила већи и редовнији прилив пољопривредних производа на тржиште. Знамо да је сељак на свом поседу производио углавном онолико колико је потребно породици за нормалну потрошњу, а да је само мали део износио на тржиште. Задруге су требале да са својим крупним средствима за производњу (трактори и друге пољопривредне машине које су могле бити само у власништву задруге, а не по­јединца-сељака), успоставе кооперацију са сељацима - индивидуалним пољопри­вредним произвођачима.

Међутим, поред повезивања сељака са друштвеним средствима за производњу и на тој основи, развијања друштвеног управљања, које је било принудно[82] задруге су оснивале задружне домове у којима су организовани културни, едукативни и забавно-рекреативни садржаји.

Према подацима којима располажемо, у Србији је 1958. године постојало 1862 задружна дома од којих је 1431 дом био коришћен у сврхе за које су и оснивани, док су остали домови коришћени као школе, магацини, станови, канцеларије, или пак, нису још били потпуно изграђени.[83]

У домовима који су коришћени у сврхе за које су и намењени организовани су исте године следећи садржаји:

Табела број 3.

Садржаји рада задружних домова

А)Предавања

Ужа Србија

АПВ

АКМО

Укупно

-културно-политичка

1 105

463

221

1 789

-из области пољопривреде

5 233

2 134

1 102

8 469

-домаћинства и ручна радиност

464

251

71

786

-остала предавања

1 041

397

181

1 619

Б)Течајеви

 

 

 

 

-из пољопривреде

667

200

77

947

-из домаћинства

89

42

5

136

-из народне технике

33

24

1

58

-здравствено просвећивање

79

9

3

91

-остали течајеви

31

19

3

53

Ц)Приредбе

 

 

 

 

-колективне посете пољопривредним изложбама

388

313

27

728

-екскурзије учесника

60

65

3

128

-филмске представе

2 696

6 514

128

9 369

Подаци из: Проблеми културног рада на селу

На основу ових података, можемо закључити да су задружни домови организовали три групе садржаја: а) предавања, б) курсеве и семинаре и ц) приредбе. На жалост, не располажемо потребним подацима да бисмо установили у ком временском интервалу су садржаји организовани, тј. колико је садржаја из сваке од три групе, организовао сваки задружни дом појединачно, као ни колики је број сеоске популације њиме обухваћен и тд.

Задружни савези којих је у 1957. години у Србији било 290, представљали су центар активности задруга. Они су давали “политичке смернице развоја задругарства, а како се социјалистичка реконструкција села спроводи углавном кроз задруге, то је задружни савез центар из којег полазе све важне смернице у том правцу”.[84]

Преко задружних савеза одвијао се и највећим делом културно-просветни рад задружних домова. Ово стога што су Савези имали пропагандну службу, специјализовану издавачку делатност, “Задружна књига” са покретном апаратуром, аутобусима опремљеним изложбама књига и стручним екипама како би се упоредо могле организовати филмске представе, предавања и изложбе књига. Подаци којима располажемо указују да су овакви аутобуси 1957. године посетили 282 места у Србији, а 1958. године, 215 места.[85]

Задружни савез Србије је такође био организатор курсева из области техничког образовања. Током 1958. године организовао је 70 курсева и семинара са 2.693 полазника, док је Секција жена задругарки организовала 11 курсева и семинара које је похађало 2.058 полазница.

Савез је организовао и курсеве и семинаре из области домаћичког образовања, укупно 136 исте године, које је похађало 663 полазника, док је Секција жена задругарки организовала 75 са 2.068 полазника.

Из области здравственог образовања сељака, организовано је 74 курса и семинара које је похађало 4.071 полазника.[86]

На крају, можемо закључити да је Задружни савез организовао семинаре и курсеве из области техничког, домаћичког и здравственог образовања сељаштва, међутим, као што се из података може закључити, они нису били посећени у оном броју у којем би могли донети очекиване и жељене резултате. Такође нису били организовани у свим селима у којима је за овим образовањем постојала потреба што се види из броја организованих семинара и курсева. :ак би се могло рећи да 38 полазника[87] у само 70 села Србије колико је курсевима и семинарима обухваћено, представља симболичан резултат рада Савеза у области техничког образовања, што би се такође могло рећи и за остале курсеве и семинаре из области домаћичког и здравственог образовања.

 2.2. Остале друштвене и друштвено-политичке организације на селу

Већ смо рекли да је мрежа носилаца и организатора културног живота на селу била веома густа, нарочито до шездесетих година, кад домови културе преузимају већину културно-уметничких и васпитно-образовних садржаја. Међутим, до тада, поред наведених аматерских организација и задружних савеза и многе друге друштвене и друштвено-политичке организације имале су учешћа у настојањима да се село духовно и материјално “преобрази”. Међу њима се нарочито истичу по својој заступљености у селима следеће: Народна омладина Југославије која је у Србији 1957. године имала 5.465 актива док само 193 села није имало организацију НО, затим Црвени крст, Народна техника, Савез женских друштава који се програмски надовезивао на Антифашистички фронт жена реорганизован 1953. године, као и Савез извиђача, Феријални савез, Савез за телесно васпитање “Партизан” и многи други.

Све ове многобројне друштвене организације имале су своје “активе” у сеоским срединама који су организовали предавања, семинаре, културно-уметничке приредбе, излете свог чланства, спортске манифестације, специјалистичке курсеве за здравствено, техничко, домаћичко просвећивање итд.

Међутим, упркос настојањима да се “омасови” чланство, чему су тежиле све друштвене организације, подаци којима располажемо не наводе нас на закључак да су оне могле утицати на преображај материјалне и духовне културе села у оном обиму у којем је Партија од њих то очекивала. О томе говори податак да је у Србији 5.465 актива Народне омладине (НО) обухватало 250.909 чланова док је ван организације Народне омладине остало 169.096 омладинаца што чини 40% од укупног броја.[88] Потребно је рећи да се Народна омладина Југославије третирала као једна од најактивнијих организација са најбројнијим чланством. Такође је потребно да закључимо да критериј масовности чланства није једини и одлучујући критеријум за мерење културног преображаја села. Број чланова друштвених организација није морао нужно да кореспондира са њиховом програмском активношћу, а такође број програмских активности није морао нужно да произведе жељени квалитет и обим рецепције од стране сеоског становништва. Ово нарочито имајући у виду да се сеоска популација могла грубо делити на чланове Партије и њене симпатизере који су подржавали друштвене акције и политички пасивно претежно чисто пољопривредно становништво које није активно учествовало у друштвеном и политичком животу средине, те није било заступљено у чланству друштвених и друштвено-политичких организација или барем у њима није било активно. Дакако да је активност или пасивност чланства од утицаја, како на рад организације, тако и на културни живот чланова појединачно и културни живот села у целини. Ово стога, јер је неретко сељак сплетом политичких, друштвених и културних околности био принуђен да буде формално члан неких организација, док је његова стварна активност у овим организацијама била незнатна.

Као најраспрострањеније форме културно-просветног рада друштвених организација на селу могле би се издвојити усмене и зидне новине као и “читалачке групе”, курсеви и течајеви итд.

Првих година након завршетка ИИ светског рата усмене и зидне новине су биле веома распострањен облик културно-просветног рада на селу. Садржавале су многобројне актуелне информације о дневним догађајима на плану обнове земље. Партија је стајала на становишту да је за сарадњу са усменим новинама потребно обезбедити не само високо образовани кадар (лекари, професори, учитељи, агрономи и сл.) већ и “људе из народа”, дакле, раднике, сељаке, задругаре, омладинце. Они су својим радом требали да допринесу да усмене новине постану “народна потреба” чији циљ не би био “ни разонода ни духовна разбибрига”[89] већ средство обавештавања становништва о актуелним проблемима у планираним задацима у свим областима живота и рада. Стога су се они, у односу на друге форме народног просвећивања, највише приближавале народним универзитетима, али су, по оцени Партије, у односу на њих биле “нешто подесније за третирање актуелних питања и конкретних задатака народног живота”[90] и то због разноликости тема које су обухватале као и због гипкости облика, при чему се, претпостављамо, мислило на прилагођивост просторним и техничким условима и потребама средине.

Исте циљеве и задатке као усмене имале су и зидне новине, али су често биле сувише “учене, неприлагођене образовном нивоу, интересовању и потребама средине. Због тих слабости, али и због развоја издавачке делатности и већег продора штампе на село, зидне новине су већ од 1947. године постепено напуштане као форма просвећивања становништва, док су се усмене новине постепено трансформисале у народне и радничке универзитете.

Читалачке групе су имале задатак да полазницима утврђују елементарна знања из просвете и културе стечена на аналфабетским куревима, а истовремено и да упознају слушаоце са актуелним догађајима, марксистичком литературом, говорима руководилаца итд. Биле су организоване као форма рада при друштвеним организацијама, а нарочито при НФ АФЖ, синдикату и омладинским организацијама, али је свугде руководећу улогу имала Партија. Основни материјал за читање била је дневна и периодична штампа, затим теоријски чланци о марксизму и лењинизму, говори партијских руководилаца и партијске “директиве”, као и државне, привредне и судске уредбе. Од лепе литературе читана је “она која је могла да подстакне радни елан, пробуди и развије љубав према домовини, понуди светлу будућност, прикаже борбу за социјалистичку изградњу земље и остваривање задатака првог петогодишњег плана”.[91]

Значај читалачких група био је нарочито велики у културно заосталим срединама где су оне биле често и једина форма идеолошког, васпитног и културног рада. Њихов рад је био интензивнији зими због природе сезонских радова на селу, а такође и због тога што их је Партија сматрала “најбољом формом рада за дуге ноћи и седељке”.[92] Стога су за састајање читалачких група, поред других термина, коришћена и сеоска посела и приредбе.

Просветно-домаћички курсеви и течајеви су били форме просвећивања жена на селу у областима здравствене и техничке културе и домаћичког понашања. Они су међутим, поред образовне имали и културну функцију, а користиле су их многе друштвене организације: Црвени крст, Задружни савез, Савез женских друштава итд.

Међутим, “течајеви” су као привремени и прелазни облик институција, чији је основни задатак било “просвећивање” сеоског становништва, организовани и финансирани и од стране Повереништва за просвету Главног извршног одбора покрајина и република, што значи да су републички и покрајински, а касније и срески органи власти били организатори, док су месни органи власти имали извршну функцију и обезбеђивали просторије, инвентар и упис полазника. Због тога би се могло рећи да су они представљали прелазну форму институционализације новог социјалистичког друштва која је касније прерасла у радничке и народне унивезитете.

Овде ћемо анализирати примере у селима Јабука и Омољица (општина Панчево) у којима су “просветно-домаћички течајеви “организовани од 1948-1954. када су Решењем Народног одбора среза Панчево (који је 1950. године преузео надлежност над “течајевима” од Повереништва за просвету Главног Народног одбора Народне Скупштине Аутономне Покрајине Војводине), престали са радом.

Разлози који су наведени у Решењу били су висока материјална средства потребна за рад “течајева”, недовољна “искоришћеност” наставног кадра, јер учитељице раде само 6 месеци годишње због природе радног циклуса на селу, као и због чињенице да мали број полазника добија прелазне оцене на крају “течаја”. У Омољици је од 1951-1954. године само 24 полазнице завршило течај од више од стотину колико их је било уписано почетком трогодишњег рада.[93]

План и програм рада обухватао је следеће области: српски језик, рачун, историју, географију, хигијену, домаћинство, кување, пољопривреду, шивење и кројење, исхрану и живинарство.[94]

Међутим, поред теоријског и практичног дела наставе у наведеним областима, на течајевима се поклањала пажња и културно-просветном раду, јер се на тај начин желео да образује кадровски потенцијал за руковођење културно-просветним друштвима у месту, као и обезбеди чланство. Културно-просветни рад се претежно односио на припрему приредби које су обухватале хорска и вокално-инструментална извођења, рецитовање, фолклорне игре и кратке позоришне представе. Располажемо податком да је 26. децембра 1948. године просветно-домаћички течај у Јабуци желео да организује приредбу са следећим програмом: химна-хор, 1. хиљадудеветстопедесетпрва-рецитација, 3. братско коло-хор, 4. пут у нови живот - позоришни комад Д.Ћосића, 6. омладинска песма-хор, 7. Нови задругар-рецитација, 8. песма - дует, 9. руске игре-фолклор, три крваве мараме-рецитација, 10. народне игре-фолклор.[95]

Међутим, немамо податак да ли је приредба и организована, али из Захтева који је упућен Среском народном одбору - просветном одсеку у Панчеву, може се закључити да је систем био централизован а руководилац течаја несамосталан у односу на државне органе управе у Срезу, те да је од њих морао тражити дозволу за извођење културно-уметничког програма у целини, као и за све поједине тачке које су наведене у Захтеву за одобрење извођења.

Даље се у овом Захтеву каже да Течај велику пажњу поклања културно-просветном раду, јер се на тај начин стварају кадрови културно-просветног друштва у месту.

Како се из даљег садржаја овог фонда може видети да су течај похађале, у највећем броју случајева, особе женског пола са највише завршена 4 разреда основне школе,[96], а да је било и полазница аналфабетског течаја, можемо закључити да је образовни ниво “кадрова културно-просветног друштва у месту” био веома низак. Такође, из садржаја Фонда сазнајемо да је за учитељице просветно-домаћичких курсева организован курс методике општеобразовних предмета у циљу њиховог стручног «уздизања». Курс је организовао Главни извршни одбор Народне скупштине АПВ - повереништво за просвету и то у трајању од 1-15. септембра 1948. године у Новом Саду.[97]

Међутим, података о садржају рада курса, као и о броју учитељица које су курс похађале, те о њиховој образовној структури, нема. Због тога нисмо у могућности да изведемо закључак о томе каква је била квалификациона структура и стручна оспособљеност наставног кадра који је руководио просветно-домаћичким течајевима у Јабуци и Омољици, иако можемо претпоставити да су то били кадрови са средњом учитељском школом домаћичког усмерења.

Марта 1945. године Министартво просвете ДФЈ упутило је Упутство свим народним одборима, од месних до обласних и покрајинских да се приступи организовању аналфабетских течајева.[98] У циљу популаризације и пропагирања штампане су брошуре које су садржајем указивале на потребу за “народним просвећивањем”. {тампан је и плакат са паролом: “ПОМАЖУЋИ ПРОСВЕЋИВАЊЕ СЕЛА ПОМАЖЕМО ОБНОВУ ЗЕМЉЕ”.[99] Такође је направљен нацрт сценарија за филмско снимање рада на течајевима, штампа је пропратила припрему акције доприносећи њеној афирмацији. За руководиоце течајева израђен је приручник који је садржавао методичка упутства. Након обављених припрема, акција на “искорењавању неписмених” је почела. Њом су руководиле Комисије за ликвидацију неписмених, Агитпроп одељења и комисије, Народни фронт, АФЖ, Синдикат и омладинске организације. Носиоци извршних послова били су учитељи, међутим, непосредни руководиоци течајева, којих је у Србији било 11000, била су већином нестручна лица.[100]

Ово, дакако, није био једини недостатак акције описмењавања. Примењивани су једнообразни облици рада који нису полазили од увида у стварни број неписмених, као ни у њихову полну и старосну структуру. Неретко се дешавало да многи полазници, најчешће женског пола, изостају са курсева, јер или нису биле истински заинтересоване или су их на то наводили чланови породице или послодавци на радним местима. Такође, планирање рада аналфабетских течајева није било засновано на реалним могућностима већ на нереалним очекивањима да ће се после ослобођења, сви послови, па тако и описмењавање, брзо привести жељеном исходишту. У Пиротском округу, примера ради, предвиђена је “ликвидација” неписмености за 4 године, у Крушевачком округу је у току школске 44&45. године предвиђено да се описмени 50-75% неписмене популације, у Ужичком 30%, у Нишком потпуна “ликвидација” у току једне године, а у Чачанском округу у року од две године.[101]

Након 5 година резултати ове акције били су, иако испод очекивања, ипак видљиви. Број неписмених становника у Србији се смањио. До школске 1950/51. године описмењено је око 750.000 људи од око 1.400.000 колико је износио број неписмених до 1944/45.[102]

Међутим, данас, после 40 година, резултати ове акције су крајње минимализовани. Многа истраживања показују да су описмењени “аналфабети” већ после 10 година након завршетка “аналфабетског течаја” поново заборавили да читају и пишу или је њихово знање постало пасивно. Због тога се поставља питање да ли се они могу и на даље евидентирати као писмено становништво као и какве импликације течај описмењавања може имати на њихов културни живот, тј. да ли су они у могућности да читају штампу и литературу, гледају телевизијски програм, одлазе у бископе и једном речју, буду равноправни чланови друштва писмене културе.

Полазник курса за описмењавање, испитаник обухваћен истраживањима у селу Омољица изјавила је да је курс похађала у свом родном месту (Пецка, Царина, Србија) педесетих година, пре досељавања у Омољицу. Према сведочењу испитаника[103] сваке вечери су организована предавања, али се није полагао завршни испит, јер је течај прекинут. Испитаник је тек толико савладао правила писмености да би могао да се потпише. Стога је на питање у анкети - упитнику “коју књигу памтиш“ одговорила да је неписмена, што би могло значити да не чита књиге. Међутим, исти испитаник, гледа ТВ програм и чак редовно прати страну, америчку серију “Далас”.[104] Чињеница да особа која себе сматра неписменом и која не чита, прати титловане стране серије, вероватно може бити објашњена тиме да ове серије комуницирају са гледаоцима претежно визуелним садржајем, тј. сликом, а не текстом као и чињеницом да испитник прати ову серију увек у породичном окружењу, дакле у друштву са супругом и децом који можда повремено помажу у тумачењу и разумевању конверзације.

Изнећемо још један доказ о краткорочним ефектима курсева за описмењавање. О овоме, поред званичних и незваничних статистичких података, сведочи изјава учитеља у селу Омољица који је у периоду од 1954-1958. године радио на описмењавању у селу. “Сећам се да су то претежно биле породице Рома, досељених и колонизованих особа, а делимично и мештана. У селу су радили курсеви (течајеви) за неписмене, а неки од њих су посећивани и у кућама. Мислим да се није дотрајало у акцијама описмењавања, јер су чак многи прекидани и нису ни завршили са програмом нити су имали завршне испите. Поред тога, течајеви нити су добро припремани, нити организовани. Мишљења смо да су они били само својеврсно “политичко” решење проблема неписмености, па су због тога њихови резултати једнократни”.[105]


 3. Професионалне установе културе на                  селу

Већ је речено да је у послератном периоду, па све до шездесетих година овога века, већина културно-просветних институција на селу имала аматерски карактер.

Тек педесетих и шездесетих година оне “преживљавају одређене институционалне промене и све се више осамостаљују”.[106]

Дакле, о одређеном професионалном институционалном културно-просветном деловању на селу, може се говорити тек у периоду децентрализације који смо ми лоцирали у време између 1953. и 1990. године.

Институционалне промене односиле су се најчешће на библиотеке, народне универзитете, и домове културе који су променама “добијали у квалитету свога рада”, али су због њих били суочени с многим проблемима. Ово стога што су најчешће професионализоване установе у градовима те су сеоска подручја остајала необухваћена мрежом специјализованих, самосталних установа за основно ширење културе.

Решење овог проблема којем се најчешће прибегавало је селективно оснивање “пунктова” на селу и то оних установа културе које су се налазиле у седишту комуна (општина(. У неким селима ово је било трајно решење док је у другима основан дом кулутре који је могао преузети на себе послове организовања целокупног културно-просветног живота.

Основне школе су такође давале значајан допринос културном животу села, нарочито у оним селима у којима нису постојале друге професионалне установе за основно ширење културе.

 3.1.Основне школе

Засигурно би се могло рећи да школа много више повезује село са градом и глобалним токовима друштва него иједна друга културно - образовна институција.

 Ово стога што школа упућује на писану културу-употребу писма, читање књига и сл. Као главна институција уношења писане културе у село, школа постоји у већини сеоских средина, а и осмогодишње образовање је обавезно.[107] Ако знамо да је сеоска културна традиција усмена, а при томе имамо у виду, нарочито експлицитно формулисан став Партије да је сеоско становништво потребно описменити и образовати и тиме извести из “вековног мрака” незнања и веровања у мистичне и натприродне силе, постаје јасно зашто је школа од своје појаве у селима била, а и данас то јесте, најснажнији фактор интеграције сељаштва у глобално друштво.

Међутим, морамо се запитати, и поред сазнања да школском мрежом нису обухваћена сва деца, посебно она у брдско-планинским подручјима, а нарочито деца женског пола, као и поред чињенице да велики број деце после завршене осмогодишње школе не наставља школовање, те да у даљем животу заборавља стечена знања, колики је утицај школа остварила у односу на степен образовања становништва, и да ли би она имала и такав утицај какав је остваривала, да осмогодишње образовање није било законом прописано као обавезно.

Проблем на који је, такође, усмерено наше интересовање у овом делу рада могао би се формулисати на следећи начин: поред тога што школа преноси елементарне научне, уметничке и техничке тековине, пружа сазнања и услове за организовање друштвених и културних делатности, може ли се сматрати каналом трансмисије којим урбани културни обрасци стижу на село и ако овде добијемо потврдан одговор, у којој мери вредности стечене у школи успевају да “изместе” традиционалне културне вредности села? При томе је потребно рећи да овде мислимо само на осмогодишњу школу, а не на средње школе и факултете. Ово будући да су осмогодишње школе обавезне за похађање, налазе се у скоро сваком селу, док су средње школе и факултети лоцирани у граду. Такође због тога што мањи број сеоске деце наставља школовање након којег се запошљава, оснива породицу и остаје да живи у граду, док већина после завршене осмогодишње школе или остаје на породичном имању као пољопривредник или постаје радник-сељак, мигрант на релацији село-град.

Дакле, оно што желимо да сазнамо могло би се формулисати као питање да ли је школа у сеоским срединама осим образовних имала и културне функције и то оне које су јој нормативно биле одређене утопистичким и наглашено идеологизованим моделом самоуправног подруштвљавања и реформе школства. Под њима (функцијама) ћемо подразумевати све оне видове делатности и активности у повезивању образовања и рада, јер је након реформе школства школа стављена у непосредну зависност од потреба производног рада,[108] под којима се подразумева не само утицај предузећа на садржај програма васпитно-образовног рада, кооперативни односи школа и привредних и друштвених субјеката, већ, у једнакој мери, и учешће школа (наствника и ученика( у политичкој култури, у здравствено просветним социјално-заштитним активностима у облицима образовања становништва уз рад, у доприносу утемељивању вредности културног идентитета, критичкој валоризацији традицијских вредности у образовном процесу, у тумачењу својства и особености религијске културе, културе празника и обичаја, па до опремљености школа за рецепцију образовних програма и садржаја масмедија и друштвеног вредновања рада проветних радника и њиховог социјалног статуса у друштвеној средини.

Међутим, претходно бисмо морали да се упознамо са статистичким подацима из области обавезног школовања сеоске деце школског узраста у Србији, превасходно због тога да бисмо сазнали који број деце је стекао основно образовање. Иако ово питање за нас не би требало да буде од нарочитог значаја, јер је основно школовање било обавезно што значи да је највећи број деце, и поред тога што је било случајева прекидања школовања, ипак морао добити диплому основне школе, ми ћемо му ипак посветити мало пажње.

Ово стога што је у Србији и поред закона који је још 1882. године предвидео строге мере против родитеља који не шаљу своју децу у школу, 1902. године у основу школу ишло мање од половине мушке деце школског узраста “а да се о женској и не говори”.[109]

Сличну ситуацију затичемо и у послератном периоду иако је, процентуално изражено, нешто мањи број деце остао необухваћен обавезним основним обрзовањем.

Ради поређења, осврнућемо се на систем јавног школства у Америци чије су основе постављене половином 17. века.

О Американцима су Енглези мислили као о варварима. Претила је опасност да се цивилизација изгуби у дивљини (civilization be lost in the wilderness). Због тога су чињени напори да се обезбеди школовање за децу енглеских колониста и то у форми бесплатног јавног школства, а не привилегованог приватног школовања по кућама или школа за даме, црквених школа, којима су управљали квекери или друге секте. Масачусетс је највише постигао на овом плану. Законом из 1647. године[110] је препоручивао сваком граду са 50 становника да ангажује наставника који би учио полазнике читању и писању док су градови са 100 становника морали да уведу високу школу са учењем латинског језика.

Истина је да овај закон није био дословно и увек примењиван као и да га многе колоније досељеника нису одмах ни усвојиле, али он ипак представља основу за развој бесплатног јавног школства које је допринело да Америка системски реши проблем неписмености за неупоредиво већи број становника разасутог на неупоредиво већој територији.

Само ради стицања увида у разлике у системском приступу школству, треба рећи да је у Србији 1963.године, дакле након[111] интензивне кампање описмењавања становништва у просеку на 1527 становника долазила једна школа. Истине ради, треба рећи да су школе запошљавале више наставника, али у малим сеоским срединама најчешће је радио само један учитељ. При томе треба имати у виду да ни упркос временској разлици од 300 и више година, ни упркос чињеници да је просвећивање становништва било од највећег значаја за нову социјалистичку државу, Србија ни из далека није успела да се приближи стандардима који су у Америци постављени још половином 17. века.

Дакле, Законом о седмогодишњем школовању донетим у октобру 1945. године обавезно школовање продужено је од 4 на 7 година. Седам година након, маја 1952. године Општим упутством о школовању и школама за опште образовање обавезно школовање продужено је на осам година.[112]

У послератној Југославији број школа и број ученика се повећавао. Мрежа школа проширивала се како би њоме била обухваћена сва деца школског узраста, што због прилива деце која су ратом била ометена у редовном школовању, а којој је послератних година омогућено да наставе основно школовање, као и због тога што је наталитет у првим годинама после рата повећан у односу на ратне године.Тако је у новој Југославији отворено 38% свих данашњих основних школа.[113] Међутим, и поред тога, многа насеља ни данас немају основну школу, иако би се по подацима о распрострањености могао стећи супротан закључак.[114] Наиме, многа градска и по неко велико сеоско насеље имају две и више основних школа што значи да одређени број сеоске деце мора свакодневно путовати у друго место да би похађало основну школу.

Ово, и неки други разлози, као на пример, традиционално веровање да женској деци није потребно школовање, јер она остају у кући и баве се домаћим пословима, допринело је да и поред закона о обавезном осмогодишњем школовању један број деце остане без основне школске спреме или не положи малу матуру. Међутим, који је то број деце, тешко је установити, нарочито због тога што се подаци не слажу, те што је један број деце похађао четворогодишњу, један број шестогодишњу и седмогодишњу, а један осмогодишњу основну школу. Оно што знамо је да је око15% деце школског узраста у Срибији до 1964. године напустило школовање већ после једног, два или три разреда основне школе, дакле, не завршивши ни четворогодишње основно школовање.[115]

При анализи писмености становништва и његове обухваћености обавезним основним школовањем сваки истраживач се суочава са недостатком података што је једним делом резултат настојања да се прикрију веома неповољне чињенице. Ово значи да је Партија и њој лојалне релевантне институције радила на “замагљивању” стварне ситуације и, као што смо већ неколико пута констатовали, замени позиција - тако је жељено стање заменило стварно. Ово постаје нарочито уочљиво ако имамо у виду податке из 1993. године:[116] на територији нове Југославије живи 14,9% неписмених, 29,8% са непотпуним основним, 24,4% са основним обрзовањем што дакле чини 68,1% становништва са највише основним образовњем док средње образовање има 24,7%, а високо само 3,2% становништва. Како се ови подаци односе на укупну територију Југославије (Србију са покријанама и Црну Гору) можемо претпоставити да су они сасвим другачији, тј. знатно виши у сеоским срединама, дакако у корист оне групе са највише основним образовањем.

Међутим, имајући у виду претежно афирмативне ставове сеоске средине према потреби изградње школа и школовања сеоске деце (јер је у послератном времену и најмање село градило или имало у плану да гради школу), а такође и ставове једног дела родитеља који су нарочито првих година индустријализације земље желели да усмере децу на школовање, како би она напустила село и пољопривреду, верујући у лепши лакши живот у граду, можемо закључити да је школа као институција прихваћена у великом броју сеоских заједница и сеоских породица које су имале потомке. Међутим, оно што овом закључку противуречи је чињеница да она ипак није успела да у тој мери образује сељаштво како бисмо данас имали поред осталих сталешких структура и образоване пољопривреднике што је случај са великим процентом пољопривредника у средњеевропским, западноевропским земљама.[117]

У Југозападном Банату (и у градовима и у селима) је 1981. године било 9,62% становништва без школске спреме (старијег од 15 година) док је истовремено само у селима општине Панчево било 15,93% становништва које нема ни један разред основне школе. Поред тога, са незавршеним основним образовањем исте године било је у селима општине Панчево чак 30,37% становништва старије од 15 година.[118]

Дакле, ако бисмо сабрали проценат становника без школске спреме са бројем који има незавршено основно образовање добили бисмо веома изненађујући податак да је 1981. године у селима веома развијене општине Панчево живело 46,3% становништва без икаквог или са непотпуним основним образовњем, 29,46% са завршеним осмогодишњим образовањем, што чини 75,76% од укупног броја становништва ових села.[119]

До ове појаве је дошло будући да је највећи део школоване сеоске омладине напустио село и отишао у град где живи и ради или је, определивши се за неко друго занимање, напустио породично пољопривредно газдинство, а остао да живи у селу. Дакако да је један број школованих младих људи остао у пољопривреди, али најчешће не на индивидуалном сељачком, родитељском, већ на друштвеном газдинству, чиме је стицан статус државног чиновника што је један низ година било веома привлачно за њих, иако у томе није било нарочитог економског интереса. Индивидуална газдинства су неретко била профитабилнија него друштвена. Државна и партијска пропагандна инфраструктура наводила је сеоску омладину, а и већину њихових родитеља да верују да је само друштвени “сектор” перспективан, а индивидуални сељачки у “нестајању” и постепеном трансформисању.

Тако долазимо до закључка да је у једном броју случајева основна школа усмерила сеоску децу на даље школовање, након којег су они или напуштали село и живели и радили у граду, или живели на селу, а радили у граду или остајали и да живе и раде на селу, али не на породичном, пољопривредном газдинству већ на друштвеном, социјалистичком сектору пољопривреде или у другим друштвеним делатностима. Из тога следи да је на индивидуалним сељачким газдинствима остајало веома мало школованих потомака који се баве пољопривредом те да су они који су остали на породичном имању и да се баве пољопривредом у најбољем случају завршили само обавезно осмогодишње школовање, иако је међу њима био велики број који је завршио само неколико разреда од основне школе.

Ово потврђује становиште Рут Тронтон: “Образовање је тежило да буде средство за издизање изнад сељачког живота, а не средство за његово унапређење и развијање”.[120]

Колики је отпор “традиционалног конзервативног сељаштва” према образовању потомака био и да ли би био већи да оно није било обавезно? Традиционално размишљање једног дела сељаштва у погледу школовања би се могло формулисати као: када смо ми могли живети без образовања, могу и наша деца; корисније за децу је да стекну радне навике и потребна знања за рад, јер се она тако од малих ногу претварају у радну снагу и томе слично,[121] и размишљање оног другог дела данашњег сељаштва које, као што смо видели подржава потребу за макар и основним образовањем својих потомака.

Стога можемо закључити да је школа на један део популације имала малог утицаја те да је он био равнодушан према Закону о обавезном школовању, док је на други део популације, која је била склона да верује у социјалистичке реформе и лепшу будућност у граду, школа имала већи утицај. Дакле, ако имамо у виду ове показатеље, можемо закључити да би утицај школе на њих вероватно био исти и у случају да школовање није било прописано као обавезно, и то зато што је и без закона и уредаба, идеолошко-политичка пропаганда међу сеоском популацијом ширила уверење да индивидуална сељачка пољопривреда и традиционални начин живота у селу у будућности немају перспективу те да је перспективан једино град или друштвени пољопривредни сектор на селу. Препоручивало се даље школовање сеоске деце те је основна школа била смо почетни степен образовања за оне који су желели да напусте село и традиционални начин живота и рада у њему. У супротном, деца која нису настављала школовање након завршене основне школе, без обзира да ли су похађали четворогодишњу, шестогодишњу, седмогодишњу или осмогодишњу школу, најчешће су остајала на селу радећи на породичном газдинству.

Из тога би се могао извести закључак да су се за рад на родитељском пољопривредном имању опредељивала само она деца која нису имала квалификације за неки други посао. Међутим, могло би се такође закључити и да су остајали на родитељском имању због тога што су се придржавали традиционалног размишљања у вези са образовањем потомака. Неки аутори, посебно они марксистичке оријентације, изводили су закључак да се за остајање на имању опредељивало из нужде, јер се није могло наћи друго запослење[122] међутим ми стојимо на становишту да је то могао бити разлог за један број деце док је други број на породичном имању остао придржавајући се традиционалног система мишљења и понашања и следећи размишљање својих родитеља: када смо ми могли живети и радити без образовања могу и наша деца, тим пре што је сељаштво које је остало на својим пољопривредним газдинствима након неког времена изгубило поверење у социјалистичке реформе аграра и у социјалистички начин мишљења и понашања, о чему је већ било речи у претходном поглављу.

Поред тога, на селима и данас живи највећи број становника са само завршеном основном школом иако се сви они не баве само пољопривредном производњом на сопственом газдинству, већ један број има друга занимања. Истраживања која смо спровели у селу Омољица на узорку од 73 становника[123] показала су да 51 испитаник има завршену само основну ушколу или КВ што чини 69,8%. Ако се испитаници поделе по квалификационој структури на раднике у чисто радничким домаћинствима и пољопривреднике у чисто пољопривредним домаћинствима, добија се податак да првих од укупно 32 анкетирана радника, има 62,5% са само завршеном основном школом или само са основним квалификацијама - КВ радника, док пољопривредника од укупно 23 анкетирана по истом критеријуму, дакле са само завршеном осмогодишњом школом или основним квалификацијама има 86,9%. На основу овога можемо закључити да нема великих разлика у квалификационој структури радника и пољопривредника, те да у обе групације највећи број испитаника има само завршену основу школу или су након ње завршили за КВ.[124]

А нарочито је значајно, што су сви испитаници осим неколико жена са високим квалификацијама које се не баве пољопривредом, на питање “да ли волите да живите на селу” одговорили потврдно, укључујући и пољопривреднике. Сви они под животом у селу не подразумевају само резиденцијално седиште породице већ и начин живота. Ово на свој начин доприноси нашем уверењу да се пољопривредно занимање међу младима не бира из нужде, јер у том случају они не би били задовољни својим животом и радом на селу већ би тежили променама. Ово тим пре, јер су испитаници имали могућност да се определе за одговор “не, али морам” што ни један испитаник није учинио, изузев три од наведене четири женске особе које су незадовољне животом на селу.[125]

 

Основно школство и степен образовања сељаштва

Настојали смо да дођемо до одговора на питање колико је основно школство утицало на степен образовања сељаштва.

Претпоставке од којих полазимо се заснивају на становишту Рут Тронтон: “Образовање је тежило да буде средство за издизање изнад сељачког живота, а не средство за његово унапређење”.[126]

До 1966. године преко 70% младих који заврше основно, настављали су средње образовање у граду[127] где су се касније запошљавали, оснивали породицу и трајно настањивали. То је био један начин издизања изнад сељачког начина живота. Он је био непосредни узрок старења сеоских домаћинстава, па је просечна старост у 75% сеоских газдинстава Србије била преко 50 година.[128] Ово будући да је више од половине пољопривредних домаћинстава школовало своје наследнике и тако остајало без младог нараштаја који би могао преузети послове на газдинству.[129] Тренд урбанизовања градова који је све до краја шездесетих година у великом броју одливао сеоску омладину из сеоских заједница у градске, јер је она веровала да је град забаван и динамичан оквир живота у којем се мање ради, а лепше живи, погодовао је растућем тренду школовања сеоске омладине. Оба чиниоца заједно дакле, нису значајно доприносила повећању степена образовања сеоског становништва.

Свакако да је од наведених 70% омладине која је настављала школовање у граду, један број остао да живи у селу, али он је мањи од броја који је напустио село. Као што смо видели, истраживања у селу Омољица су на анкетираној популацији показала да 30,02% становништва има завршену средњу, вишу или високу школу.[130] Међутим, од тог броја, један део омладине и даље своју будућност види у граду, те очекује прилику да своје аспирације и оствари, док један број већ има запослење у граду у којем и проводи највећи део дана да би се у родитељску кућу враћао само као у резиденцијално седиште. При томе, овај број не остварује значајно учешће у друштвеном животу сеоске заједнице и представља категорију која није интегрисана у живот села.

Њихов утицај на промене у начину живота и рада у сопственој породици су такође веома мале. Истраживање је показало да школовани млади нараштаји у највећем броју и не покушавају да остваре промене у начину производње (37,3%) док један део покушава, али без успеха (19,8%).[131] Овде је потребно рећи да се подаци односе на мушку омладину, те да су школовани потомци мушког пола показивали више резултата у настојањима да изврше утицај на промене у начину производње док су особе женског пола у томе постизале знатно мање резултате: више од половине испитаница није ни покушало (58,8%), а један број (21,1%) је покушао, али није успео да промене и оствари.

На основу тог као и на основу низа других података које не можемо навести због недостатка простора, можемо извести закључак да мали број школоване сеоске омладине чини слој интелигенције која је друштвено активна и која утиче на друштвени и културни живот села и образовног нивоа становништва.

Истраживања су показала[132] да је сеоска омладина доста реална у процени сопственог положаја у породици, па и у сеоској заједници. “После одређених покушаја да нешто промени или изгради, сеоска омладина ће брзо одустати, прилагодити се и створивши породицу, наставити да живи животом својих родитеља, уз мале измене које ће моћи да унесе без великих издатака и без велике промене самих породичних односа”.[133]

Међутим, већ крајем осамдесетих година тренд урбанизовања градова опада, јер је дошло до његове пренасељености, а паралелно с тиме он почиње да губи своју популарност код сеоске омладине, па и укупног сеоског становиштва, тако да се у будућности могу очекивати промене у погледу раста слоја интелигенције на селу, а такође и погледу другачијег начина размишљања о улози школства у обликовању културног идентитета сеоских заједница. У прилог овоме такође можемо рећи да је од увођења самоуправљања, школа имала задатак да даје допринос развијању културе самоуправљања, социјалистичке идејне оријентације ученика те да код њих развија смисао и спремност за самоуправљање и изграђивање социјалистичких самоуправних односа. Међутим, самоуправљање као и већина социјалистичких реформи у селу нису имале већинску подршку становништва као што је то био случај у градовима. Сељаштво је, а нарочито пољопривредници, било претежно аполитично. Поред тога, у селу није постојало много институција те је култура самоуправљања, могло би се рећи, развијана само међу одређеним кругом државних чиновника у јавним институцијама над којима су контролу остваривали партијски или државни, касније, друштвени органи.

Стога је наметнута функција школе да развија самоуправну културу и спремност за учествовање у даљем процесу изграђивања самоуправних односа код омладине, па и код укупног становништва и њено настојање да ту функцију оствари, неретко била довођена у питање. Ово тим пре, јер је повезаност школе са друштвено-политичким организацијама које су морале доприносити успоствљању ових функција школе била мања него што се очекивало. Ако су неки резултати и били постизани, они су само доприносили одливу младих из села у град. Ово стога, јер су у основи “социјалистичког система вредности” који је школа морала афирмисати, биле тековине урбане културе. Оне су базична компонента социјализма, јер као што смо видели, основне “социјалистичке вредности” концентрисане су у градовима: радничка класа, индустрија, државни апарат, социјалистичке друштвене институције итд.

Сходно томе, школство је као значајан фактор “револуционарног процеса изградње самоуправног социјалистичког друштва” морало бити окренуто социјалистичким вредностима и урбаним културним токовима, тим пре, јер је Партија у свом идејном концепту организације друштва тежила укидању разлика село-град и традиционално село са свим његовим културним токовима, третирала као категорију “у нестајању”.

 

Културне и друге друштвене активности школе у селу[134]

Према садржини, културне и друштвене активности школе могле би се класификовати као:

1. друштвене делатности у сарадњи са друштвено-политичким, радним                      хуманитарним, културним и сличним организацијама у селу и граду;

2. културно деловање усмерено на подизање опште културе сеоског                    становништва;

3. сарадња са родитељима;

4. културне, уметничке и друге активности ученика.

1. Друштвена делатност школе у сарадњи са друштвено-политичким, радним, хуманитарним, културним и другим сличним институцијама у селу и граду била је садржана у настојању да се школа интегрише у самоуправне токове друштвене средине. Сарадња са СКЈ, ССРЊ, ССЈ, СУБНОР, ССОЈ, Савезом за васпитање и бригу о деци, Црвеним крстом, културно-уметничким и спортским друштвима требало је да имају, по замисли Партије, значајну улогу у идејном усмеравању и “подруштвљавању”[135] васпитања и образовања. Сарадња школе са наведеним организацијама и институцијама требало је да доприноси остваривању политике образовања и развијању самоуправних односа у васпитању и образовању, да остварује идејни утицај на васпитно-образовне процесе, подстичући марксистичко усмеравање тог процеса. Поред тога требало је да доприноси заједничкој организацији васпитних, културних, уметничких и спортских програма. Међутим истраживања[136] показују да је степен повезаности школе са другим оганизацијама и институцијама у селу и у граду мања него што је очекивано. О овоме сведочи табела са подацима о сарадњи школа са организацијама и институцијама културе на заједничким програмима током школске 1987/88. године.

 

Табела број 4 

Сарадња школа са институцијама културе

 

Општине

Сарадња са

НС

ПА

СМ

СО

СУ

ЗР

Свега

КУД и КПЗ

19

10

10

13

17

11

70

Домом културе

5

5

1

#

1

2

14

Градском библиотеком

1

1

3

2

#

5

12

Позориштем

#

2

2

#

#

#

4

Музејима

1

#

#

#

#

#

1

Филмским предузећима

#

1

#

#

#

2

3

{кола користи просторије у МЗ

4

3

#

#

#

#

7

КУД користи просторије школе

7

5

#

#

1

2

15

Подаци узети из: Истраживање облика културних и других друштвених активности сеоских школа.

На основу података из табеле може се сагледати обим сарадње школа са културним институцијама и организацијама какве су КУД и КПЗ.: најчешће облике сарадње школа остварује са културно-уметничким друштвима и културно-просветним заједницама које координирају рад аматерских организација у култури (48,9% од укупног броја истраживањем обухваћених школа). Са домовима културе сарађивано је знатно мање (9,7%) као и са градском библиотеком (8,3%) док је сарадња са позориштима, музејима и филмским предузећима скоро занемарљива (мања од 3%).[137]

Истраживања такође показују да је сарадња са друштвеним и друштвено политичким организацијама, сасвим неочекивано, јер образовни програм има изразито заступљену идејно-политичку компоненту, остварена још у мањем обиму. Тако су једино чланови СУБНОР-а остварили највећи број учешћа у реализацији програма школа (35,6% од укупног броја обухваћених школа), а да су при томе у великом броју школа они једино и били заступљени (15,3%)[138] што истовремено говори и о садржајима програма у којима су учествовали. То су најчешће биле свечаности обележавања годишњица, јубилеја или државних празника кад су борци говорили младима о револуционарним збивањима током Другог светског рата.

Учешће друштвених радника и стручњака у реализацији програма сеоских школа је такође било мало, чак мање него претходних учесника. Тако су здравствени радници држали предавања само у 30 од 143 школе (20,9%) колико и агрономи, пољопривредни техничари и други сличних стручних квалификација.[139]

2. Културно деловање школе у сеоској средини произилазило је из документа “основе и организација педагошког рада у основној школи” који чини саставни део Плана и програма основног васпитања и образовања.[140]

Он препоручује школама да на плану културног деловања у сеоској средини треба да организују активности којима ће доприносити повећању опште културе ста­новника: културе становања, културе исхране, здравственог образовања, формирања навика културног понашања ради очувања животне средине, педагошког образовања родитеља, популаризације науке, основног образовања одраслих, идеолошко-политичког информисања становника, унапређивање пољопривредне производње, итд.

Такво мноштво препоручених области унутар којих школа треба да развија своје активности захтева кадровски, финансијски и технички потенцијал којим школе најчешће не располажу у довољној мери те су упућене на сарадњу са друштвеним, друштвено-политичким и културним организацијама као и са научним, културним и уметничким институцијама. Међутим, видели смо да остварени обим сарадње није могао задовољити очекивања, те да је био недовољан, имајући у виду број школа које су на овом плану остваривале неке, макар и мале резултате. Поред тога, проблем са којим се неретко школе сусрећу је недостатак финансијских средстава без којих се не могу остваривати активности на плану деловања у локалној, сеоској средини. Затим недостатна техничка опремљеност школа за јавне приредбе и манифестације такође утиче да културно деловање буде мање него што се очекује. Око трећина истраживањем обухваћених школа нема техничку опрему (пројектор, видео, озвучења и сл.) док кинопројектор има само једна петина школа.[141]

Ако имамо у виду да је ситуација таква у културно и привредно веома развијеној Војводини, можемо претпоставити да је на осталим подручјима Србије, она много неповољнија.

И на крају, проблем наставног кадра такође доприноси општој слици о културној делатности школа у сеоским срединама. Један број наставника, а нарочито у селима близу градова, не станује у селу и мање су ангажовани у ваннаставним активностима. Истраживање показује да у анкетираном броју школа (143) чак 34% наставника свакодневно путује на посао. Има такође села у којима ни један наставник не станује (Гудурица - 16 наставника путује), а такође и села у којима највећи део наставног кадра путује (Михајлово - од 16 наставника, 13 путује)[142]. Ово такође, на свој начин говори у прилог томе да школа и њен наставни кадар нису у довољној мери интегрисани у сеоску средину да би на њу могли вршити повратни утицај, те се и поред тога што представљају канале трансмисије којима урбани културни обрасци долазе на село, не могу сматрати институцијама које су значајно допринеле разграђивању традиционалног културног идентитета села и сељаштва. Дакако, при томе мислимо на оно сељаштво које је остало да живи у селу, а не на онај број који се трајно настанио у граду.

3. Сарадња са родитељима треба да има утицаја на педагошко и психолошко образовање родитеља, а такође треба да анимира учествовање у раду и животу школе чиме би се постизала усклађеност васпитних утицаја (школе и родитеља) на ученике. Само мањи број школа развија нове форме и садржаје комуникације између родитеља и школе док се већина села придржава традиционалних облика за које бисмо могли рећи да су пасивни и да се у највећем броју случајева своде на чланство у саветима школа и посећивање школских програма приликом обележавања одређених датума.

4. Културно-уметничке, спортске и друге активности ученика обезбеђују младима стицање знања о култури и уметности, стицање социјалног искуства и доживљавање успеха и потврђивању у средини у којој живе. Приредбе, изложбе, смотре, манифестације, обележавање значајних датума, спортска такмичења и многи други облици које ученици изводе јавно за родитеље и остало становништво села, школу чине центром културног живота сеоске заједнице, утолико више, уколико је насеље мање, неразвијеније и удаљеније од већих културних центара.

Овај облик васпитања и формирања младе личности који настоји да их усмерава ка културним и уметничким вредостима као и да их оспособљава за учешће у друштвеном животу села, има одређену традицију. Могло би се рећи дакле, да је већина школа у периоду који посматрамо неговала културно-уметничке, спортске и друге јавне активности те да се оне одржавају током читавог периода који посматрамо.

Међутим, и њихова учесталост и сталност варирају од села до села као што варира и број посетилаца школских програма и то од програма до програма. Истраживање у селу Омољица,[143] показало је да само 6,84% анкетираних посећује школске програме. На првом месту то чине родитељи иако има и оних чија деца не учествују у програму или чак оних који уопште немају децу.

Из свега изложеног, јасно је да је школа имала и културне функције поред образовних. Међутим нормативно прописане културне функције су се битно разликовале од стварних, културних функција па се стога може рећи да се моделу школе као културне институције отвореног типа која је интегрисана у  сеоску друштвену средину, само нормативно тежило, а да се ове функције нису остваривале у пракси.

 3.2. Народни и раднички универзитети

У периоду након завршетка Другог светског рата, а нарочито шездесетих година 20. века, у Југославији су формирани раднички и народни универзитети чија је функција била усмерена ка задовољавању културних, уметничких и образовних потреба становника. Првих година рада могло би се чак рећи да је култура била у првом плану са нарочито израженим едукативним аспектима.

Ако знамо да су универзитети били намењени становништву које није на други начин било обухваћено редовним школовањем, што због старосних граница што из других разлога, и то како у селима, где их је свакако био највећи број, тако и у градовима, можемо закључити да је њихов приоритетни задатак био да ово становништво упути у општа знања, те идеолошко-политичка, друштвено-економска, а затим и стручна. Дакле, раднички и народни универзитети су били еквивалент општеобразовним и стручним школама, али намењени становништву које није могло да их похађа. Оно је кроз курсеве, семинаре и друге облике редукованог, скраћеног школовања, прилагођеног њиховој старосној структури и потребама, у радничким и народним универзитетима требало да стекне потребне квалификације за запошљавање као и да буде упућено у општа знања потребна за свакодневни живот и комуницирање у промењеним политичким, економским и социјалним условима за које јеПартија веровала да су изразито хумани, јер су засновани на “брисању” социјалних и класних разлика. Тежња ка економској, социјалној и културној равноправности и једнакости међу становништвом, наметала је потребу за образовањем и “културним уздизањем” једнаким за све.

Међутим, касније, седамдесетих и осамдесетих година, народни и раднички универзитети почињу да делају у оквиру система образовања са специфичним задатком да кроз образовне облике пружају становништву друштвено-економско и стручно образовање што значи да су културне функције или изостављене или потиснуте у други план. На селу је до прогамске преоријентације радничких и народних универзитета од институција са културном и образовном функцијом до институција са превасходно образовном функцијом долазило је постепено иако би се као иницијална година могла означити 1957., када је организовано саветовање посвећено раду народних унивезитета на селу.[144] Након тога још неколико година народни универзитети су са тако промењеном функцијом и надаље деловали у сеоским срединама да би касније њихов рад био крајње минимализован и негде потпуно престао, а негде наставио да егзистира само кроз повремене активности.

Развојем домова културе у селима улога универзитета постаје мање јасна, јер су они делимично или потпуно преузели функције радничких и народних универзитета и то кроз облике рада као што су: предавања, трибине, курсеви и слично, а делимично су то чиниле и друштвене, друштвено-политичке организације, као на пример земљорадничке задруге, омладинске организације, социјалистички савез радног народа и други.

Међутим, било је обрнутих случајева, а нарочито педесетих и шездесетих година, да су курсеви и течајеви као институционализовани облици просвећивања сеоског становништва прерастали у радничке и народне унивезитете, али и случајева да се задружни или домови културе реорганизују у раднички или народни универзитет. Због свега тога данас се показује потреба за истраживањем стварних активности радничких и народних универзитета нарочито ако се има у виду да су они по свом значају за процес преображаја села како се процењивало, заузимали чак друго место, одмах после школа.

Да бисмо се упознали са мезоорганизационом као и макроорганизационом структуром радничких и народних универзитета у Србији потребно је имати у виду да је осамдесетих година[145] матичних радничких и народних универзитета у Србији ван покрајина било 59 те да су они били лоцирани најчешће у седиштима општина. Од тога на територији општине Београд било је 12 универзитета, тачније 5 радничких и 9 народних. Од укупно 59 универзитета у Србији (без покрајина) 34 носило је назив радничка, а 25 народна. Они су оснивани у периоду од 1948. године (када су основана два народна универзитета у Лајковцу и Владимирцима), па све до 1970. године. После 1970. основана су само два радничка (Ћићевац 1979. и Рековац 1974.) и један народни универзитет (Барајево 1978).[146] Највећи број универзитета основан је у периоду 1960-63. и то укупно 28 од којих 13 радничких и 15 народних.

Њихова програмска активност обухватала је следеће садржаје:

А) раднички универзитети: библиотека, биоскоп (стални и покретни: Пирот), музејска делатност, организовање манифестација (”Такмичење села”, Р.У. Ћићевац) као и ваншколско образовање одраслих које је обухватало основно, марксистичко (идејно-политичко) и стручно образовање и то најчешће кроз центре као на пример: центар за образовање одраслих, центар за идејни рад и марксистичко образовање, центар за основно музичко образовање, центар за ванредне студије виших школа и факултета и тако даље;

Б) народни универзитети: библиотека, биоскоп, музејска делатност, (музеј у Боговађи у саставу Н.У. Лајковац), културно-уметнички аматеризам, организовање изложби, организовање позоришних представа и културно-уметничких приредби, као и ваншколско образовање одраслих којима се стичу квалификације, доквалификације или преквалификације за многа радничка занимања.

Дакле, као што се из овога може видети, разлика у садржајима рада између радничких и народних универзитета у градовима скоро да и није постојала. И један и други облик имали су заступљену како културну и уметничку, тако и забавну и образовну делатност.

Поред тога потребно је рећи да су постојале прелазне институционализоване форме културног, уметничког забавног и образовног рада које су упражњавали у институцијама чији назив није био јединствен на укупној територији Србије, а које су се звале: а) културно-образовни центри (примери: Богатић у којем у саставу Центра основаног 1960. ради и народни универзитет; 2. Бољевац - делатност центра обухвата и образовање одраслих); б) културни центри (примери: 1. Горњи Милановц у саставу Центра је и раднички универзитет; 2. Ивањица - Центар се бави образовањем одраслих); ц) центри за културу и образовање (пример: Раковица), као и многи други.

Из овога можемо закључити да су универзитети могли бити саставни део институција које у недостатку заједничког именитеља зовемо институције за основно ширење културе[147], а то су већ побројани центри: културно-образовни, културни, центри за културу и образовање и многи други, као што су и културни центри и домови културе могли бити у саставу универзитета (Велика Плана, Крушевац, Ћуприја, Алексинац, итд.).

Овде треба рећи да слика коју смо добили о мрежи народних и радничких универзитета у Србији (без покрајина) одговара ситуацији која је постојала почетком осамдесетих година те да се она битно разликовала од ситуације претходних година, а нарочито педесетих и шездесетих када су потребе Југославије и Србије за образовањем становника биле знатно веће. Тада су многи задружни домови и домови културе постајали раднички и народни универзитети. Временом, у многим срединама, а нарочито од 1971. године када је почела планска изградња нових објеката на неразвијеном подручју Србије а потребе ваншколског образовања знатно смањене, долази до обрнутог процеса. Раднички и народни универзитети поново постају домови културе. Отуда је осамдесетих година дошло до озбиљног смањења броја радничких и народних универзитета тако да је од 150 колико их је било 1961. године[148] и 89 у 1979. години, остало 59 у 1983. годни, истина само у Србији без покрајина.

На жалост, морамо констатовати да овако комплетан увид у рад универзитета на селима није могућ највише због тога што аутору нису доступни подаци о раду универзитета у селима који би се односили на посматрани период тако да би могли бити упоредно анализирани. Располажемо само недостатним подацима за одређене године уз које немамо додатна тумачења те не можемо бити сигурни да су унифицирана у односу на поједине критеријуме, јер ни сами критеријуми приликом писања извештаја о раду нису били уједначени. Тако, на пример, постоји податак да је у школској 1960/61. у селима радило 200 народих универзитета и 48 катедара радничког универзитета[149], али остаје непознато да ли су они припадали градском матичном универзитету као његов огранак или “пункт” на селу или су то биле самосталне институције, као и то да ли се податак односи на ситуацију у ужој Србији без покрајина или на целу републику са покрајинама Војводина и Косово и Метохија.

Такође располажемо податком из истог извора да су народни универзитети у 1960&61. школској години организовали 2.295 предавања за 301.579 слушалаца док су раднички универзитети у истој години организовали предавања (број није наведен) за 35 хиљада слушалаца у селима. Како не знамо да ли се подаци односе на Србију са или без покрајина не можемо засигурно знати који проценат сеоског становништва је овим садржајима рада универзитета обухваћен, иако можемо претпоставити да се ради о укупној територији Србије, јер су Војводина и Косово аутономију стекле Уставом из 1974. године. У том случају предавањима је 1960&61. било обухваћено око 5% сеоског становништва.[150]

У другом извору који нам је на располагању, међутим, каже се да је делатност народних универзитета на селу највећим делом неразвијена “и по садржајима и по облицима”[151] што се из горњег податка не може закључити, јер 5% становништва села које је у току једне године посетило предавања, није занемарљив број.

Нарочито ако знамо да су ова предавања посећивали највећим делом активни пољопривредници којих је било око 50%[152] од укупног броја становништва Србије, тачније, око 4 милиона, што значи да је више од 10% активне пољопривредне популације којима су ови садржаји били намењени, њима и обухваћено.

У овом извору се на даље каже: “Они нису израсли у установе које би могле самостално да организују систематску и успешну активност на општем економском и стручном образовању пољопривредних становника”.[153]

На основу овога можемо закључити да број од 200 народних универзитета у селима означава број “огранака” или делова матичних народних универзитета са седиштима у градовима за које смо видели да је 1961. године било 150 из чега опет произилази да је 150 матичних универзитета имало у просеку само 2 сеоска “огранка”, што није било довољно да се обухвате сва сеоска насеља у општини.

Поред броја од 200 народних универзитета који су радили на селу, постојали су и специјализовани универзитети за село и то Универзитет за село у Београду и Народни универзитет у Суботици. Подаци о њиховој делатности се нису додавали подацима о раду народних универзитета на селу већ су давани одвојено из нама непознатих разлога. Они указују да је током 1959/60. и 1960/61. школске године Универзитет за село са седиштем у Београду организовао:[154] а) из области идеолошко-политичког образовања 202 семинара које је похађало 76.818 пољопривредника од чега је стално обухваћених 13.308 полазника; б) из друштвно-економског образовања организовано је 72 семинара са 32.915 полазника од чега је стално обухваћених 3.810; ц) из стручног образовања 224 семинара за 100.594 полазника и 8.881 стално обухваћених; д) из општег образовања 65 семинара за 142.609 слушалаца и 2.428 стално обухваћених.

Тако је укупном активношћу Универзитета за село са седиштем у Београду обухваћено 584 семинара за 352.936 пољопривредника, а од тога 28.427 стално обухваћеног становништва. Образовни рад је праћен приказивањем 3.427 пута филмова и дијапозитива.

 

Програмска концепција радничких и народних универзитета на селу

Већ смо рекли да је 1957. године направљен радикалан заокрет у односу на дотадашњу програмску концепцију народних и радничких универзитета који су деловали у селима Србије. Одустало се од општег образовања сељаштва и прешло на стручно-пољопривредно-техничко образовање, што је ако имамо у виду друштвени план развоја Југославије за 1957-1961. годину у којем се од аграра очекивао “нарочито брз и стабилан” раст пољопривредне производње[155] те тренд заостајања пољопривреде нарочито у односу на индустрију претходних година, што је изазивало бројне економске поремећаје (мања понуда пољопривредних производа у односу на тражњу, инфлаторно повишавање цена итд.)[156] био неопходан да би се повећала продуктивност у пољопривреди.

Тиме су народни и раднички универзитети на селу добили изразито образовну функцију и то нарочито у области стручног образовања за потребе пољопривреде, при чему су опште друштвено-економско и идеолошко-политичко образовање губили на значају. “Културно-просветни и образовни рад народних универзитета на селу мора бити и постати саставни део наше борбе за остварење општих задатака и унапређење пољопривреде и социјалистичког развитка села. Интензивнији напори заједнице да убрза унапређење пољопривреде, да је снабде савременом техником и средствима за репродукцију, да подигну висину приноса и производну способност земљишта и стоке, да промени структуру производње у пољопривреди, захтевају пре свега виши ниво културе и образованости пољопривредних произвођача и брже потискивање заосталих схватања о раду и животу на селу”.[157]

Као што се из овог текста може видети, требало је усредсредити рад универзитета на оспособљавање сељаштва да учествује у сложеном процесу реконструкције пољопривреде. При томе је истицана пословична традиционалност сељаштва и несклоност ка променама, у коју се, чини се, више веровало из одређених идеолошко-политичких разлога него што је она стварно постојала. Често су чак они који су критиковали конзервативност и заосталост села и сами потицали са села и неретко били управо прва генерација која живи у граду. Поред тога, многи идеолози и заговорници политике преображаја села, образовања и културног уздизања сељака, ни сами нису били довољно образовани што се може уочити и из следећег навода који ће бити дословно цитиран иако је веома неразумљив и језички неправилан, а ипак долази од особе на високом положају у друштвеној хијерархији и то друштвене организације којој је управо задатак “подизање” образовног и културног нивоа сељаштва:

“Народни унивезитети на селу својим радом и својим средствима треба да помогну да радни човек на селу наш пут у социјализам на селу и нове облике развитка пољопривреде прихвати и усвоји, тј. да помогну својим радом народни универзитети на селу да се постигне да радни човек на селу у реконструкцији пољопривреде хоће да учествује. То је прво. Друго народни универзитети на селу својим радом треба да помогну радном човеку на селу да може да буде способан да успешно и са познавањем ствари учествује у извођењу реконструкције села”.[158]

Дакле полазило се од уверења да је сељака потребно одређеним информативно-пропагандним радом определити за учествовање у модернизацији и оспособљавању пољопривреде да оствари већу продуктивност чиме би била оснажена “материјална база социјализма на селу” како се веровало, а затим да се стручно-образовним радом утиче на повећање његових производних способности. “Његова већа култура као произвођача имаће за последицу већу употребу савремених средстава за производњу, ширу примену науке у пољопривреди, стварање нових односа међу произвођачима итд. Све ће то опет, са своје стране довести до јачања материјалне базе социјализма на селу, која ће даље бити снажна основа за бржи културно-просветни развитак на селу. Овакав развитак на селу (...) обрачунаће се својеврсно, постепено, али радикално, са заосталошћу и примитивизмом на селу и одредиће смер, темпо и облике култуно-просветног развитка на селу”.[159]

Повећање производних способности сељака као пољопривредних произвођача и повећање продуктивности пољопривреде, дакле, веровало се да ће не само оснажити материјалну основу социјализма на селу већ и створити такву културну ситуацију у којој ће бити могуће прекинути континуитет традиционалне сеоске културе.

Тај циљ је делимично и био остварен ако се има у виду да је сељак ипак модернизовао своју производњу иако није могао да поседује крупну механизацију због бројних административних оганичења чему је држава прибегавала како би заштитила монопол државних (друштвених) пољопривредних комбината. Дакле, он је производњу модернизовао само делимично и само делимично су те промене и утицале на његов начин живота, ослобађајући слободно време које сељак до тада није познавао. Већ смо рекли да је сељачка економија заснована на функционалном јединству између домаћинства и газдинства и производње и потрошње, као и да она не познаје разлике између времена за рад и времена за доколицу. Ове подвојености сељак није познавао све дотле док је читаве дане, месеце и године проводио на свом пољопривредном газдинству немајући довољно нити услова нити знања да рационализује своју производњу и са мање уложеног времена и енергије постигне већу производњу. Механизација и савремена обрада земље сада су му то донекле омогућили иако га је држава у томе прилично ограничавала. Крупном механизацијом која је могла знатно више да утиче на обим и квалитет сељаковог рада, располагао је само државни агрокултурни сектор због изразитог нерасположења да се сељачком индивидуалном газдинству омогући такав економски раст (са бољом механизацијом више би могао да произведе, више прода на тржишту и више заради) који би могао да угрози монопол друштвеног пољопривредног сектора. Из овога можемо закључити да је држава са једне стране прокламовала вољу да организује стручно-пољопоривредно-техничко образовање за сељака у интересу унапређења пољопривреде, а са друге стране га је ограничавала да то знање које је стекао или могао да стекне, примењује како би се навео на кооперацију са државним колективима.

Како је забрана куповине модерних аграрних машина за сељака укинута тек крајем шездесетих година,[160] морамо се запитати да ли је његова економска моћ била таква да је и упркос престанку важења забране, то себи могао да приушти. Све ово само наводи на закључак да ни на овом подручју где су неке промене у начину сељаковог рада ипак постигнуте, држава није реализовала оно што је намеравала и што је јавно и у свим својим програмским документима прокламовала, а понајмање се приближила таквој културној ситуацији у којој би било могуће прекинути континуитет сељачке економије и сеоске културе.

 3.3. Библиотеке - читаонице

У првој фази развоја библиотека која се подудара са централизованим периодом управљања и траје до половине шездесетих година, постојале су позајмне библиотеке с малим књижним фондовима, најчешће са непрофесионалним радницима и недовољно оспособљене да развијају друге видове библиотечке делатности осим позајмице књига.

У том периоду библиотеке у целој ФНРЈ су биле културно-просветне установе чији је основни задатак био “ширење књиге у циљу допуне школског образовања, стручног и научног искоришћавања и културног уздизања становништва”.[161]

Међутим, у већини градова и села, оне нису биле третиране као државно-друштвене просветно-културне установе те их због тога народни одбори нису издржавали средствима из својих буджета. Ово стога, јер су негде биле у надлежности Народног фронта, а негде синдикалних, пионирских или омладинских организација као и земљорадничких задруга, у зависности од чега су и носиле име народне, синдикалне, пионирске, омладинске или задружне библиотеке. Међутим, финансијска помоћ ових организација је била мала и недовољна те је делатност библиотека остваривала резултате који су били знатно мањи од жељених.

Шездесетих година формиране су среске и касније општинске матичне библиотеке које су имале задатак да подстичу развој библиотекарства и у градовима као и у селима кроз побољшавање услова за ширење културног деловања и то нарочито постојећих месних, тј. сеоских библиотека.

Током 1957., формиран је и Савез библиотека и организација за ширење књиге НР Србије који се од самог оснивања усмерио на решавање два нарочито актуелна задатка - ширење књиге на селу и међу радницима. У вези са тим организовано је и саветовање[162] с циљем да се анализирају питања «продирања» књиге на село. Ово је процењивано као нарочито значајно, јер се имало у виду чињеница да велики број села није имао боблиотеку нити читаоницу, па чак ни школску, док су неке од постојећих библиотека оскудевале у простору, средствима за рад као и у кадровима.

Данас би се могло рећи да су у тој фази постигнути неки резултати на побољшању рада сеоских библиотека, али још увек недовољни, јер је библиотечком мрежом на селима 1962. године још увек било обухваћено мање од 1/4 сеоских насеља.[163] Број прочитаних књига на селу је био 4,5 пута мањи од броја прочитаних књига у граду, а у структури читалаца највећи проценат заузимала је сеоска школска омладина док је одрасло сеоско становништво знатно мање користило библиотечке фондове. На овакав састав читалаца утицао је и састав фондова у којима је 90% књига било белетристика.[164]

Средином седамдесетих година након укидања срезова, дошло је до конституисања народних библиотека - носилаца библиотечке делатности на територијама општине. Тај процес је у себи садржавао организационо обједињавање месних (сеоских) позајмних библиотека, у мрежу “огранака” народне библиотеке. Поред тога, њега карактерише процес гашења малих, позајмних библитека, што је започето крајем педесетих и почетком шездесетих година, те јачање информационих и кадровских потенцијала организационих јединица, тј. огранака што је омогућило проширивање програмске концепције библиотека. Конституисање народних библиотека требало је да створи услове за реализацију општинских библиотечких система чија би основна обележја била рационализација заједничких општих и стручних послова, кадровско јачање библиотека, ширење облика библиотечког рада и уједначено уређење библиотека - организационих јединица система, тј. огранака.

Међутим, процес организационог обједињавања свих библиотечких фондова на територији општине у јединствену народну библиотеку са организационим јединицама у свим насељеним метима општине, није у потпуности завршен. У појединим регионима Србије месне библиотеке се и данас налазе у саставу локалних домова културе, месних заједница, радничких и народних универзитета или других културних установа и друштвених организација док се о њиховом стручном уређењу брину народне библиотеке обављајући функцију матичне службе. Супротно томе, у неким селима постоје огранци народних - матичних библиотека који имају и читаоницу и дечје одељење са посебним књижним фондовима. Такође, постоје села у којима нема библиотечких фондова. У општини Гаџин Хан која има више од 20.000 становника 1964/65. није било ни једне библиотеке, док је тзв. народних или матичних библиотека у Србији било укупно 158 са 955 огранака у селима и радним организацијама.[165]

У њима је просечно једна књига долазила на два становника. Књижни фонд је заостајао за интересовањима читалаца, а нарочито читалаца са села. Ово би могао бити основни разлог што су пољопривредници чинили свега око 3% чланства библиотека.[166] Поред тога, и податак о смањеном броју библиотека упућује на закључак да њихов културни утицај у селима опада.

Током 1956. године у Србији је радило 1800 библиотека, а 10 година касније, као што смо већ рекли, било је 158 матичних и 955 огранака што чини укупно 1153 библиотеке.[167]

Ипак, неки подаци указују на побољшање ситуације. Гаџин Хан, општина за коју смо рекли да није имала библиотеку, добила је општинску библиотеку 1969. године која има 3 огранка и ради у саставу Дома културе. Поред тога, 15 општина на територији уже Србије добило је библиотеку између 1965. и 1980. године,[168] што дакако битно не мења слику о броју библиотека, али наводи на закључак да су библиотечки фондови повећавани, додуше не у оној мери у којој би то било пожељно, али ипак јесу.

Такође, ако упоредимо податке који се односе на број књига у библиотечким фондовима 1971. и 1982. године, можемо уочити да је 1971. потојало 0,6 књига по глави становника, а десет година касније 1,3 књига (у Београду 1,6).[169]

Међутим, како се велики део библиотека налази при домовима културе, тачније од 98 библиотека у функцији матичних и то на територији уже Србије ван покрајина и ван територије града Београда (35 библиотека ради при домовима културе и културним центрима, а подједнако толико, укупно 35 као самосталне установе),[170] ми ћемо даљу анализу рада библиотека наставити у делу посвећеном домовима културе. Ово нарочито зато што се проценат библиотека које делују у саставу домова културе на селу повећава у односу на овај проценат у граду.

Објашњење ове појаве налази се у чињеници да су домови културе од шездесетих на овамо постајали не ретко једина професионална установа културе на селу око које је организован укупни културни живот села.

 3.4. Домови културе

У периоду који посматрамо, улога и значај домова културе на селу се мењала. Од маргиналних културних установа, какви су били у првој послератној деценији, домови културе су прерасли у централне и комплексне установе у којима се планира и организује укупни културни и уметнички живот сеоске средине. Морамо рећи да се овоме тежило од самог почетка рада домова културе, али да настојања да они обједине “сав културно-просветни и уметнички рад у једном месту”[171] нису донела очекиване резултате у почетном периоду.

Вероватно да се разлог овоме налазио у чињеници да су у планирању и организовању културно-просветног и уметничког живота тога времена учествовали многи субјекти, од којих смо већину навели у претходним разматрањима. У том друштвеном и културном контексту, домови културе су представљали само један појавни облик у низу многобројних и то, мутирајућих, облика институционализовања културе и уметности. Мутирајућих стога, јер су се они често мењали, трансформисали у неке друге облике или нестајали са културне позорнице.

“Садржаји рада домова културе у прво време били су сакупљачке акције књига и осталих предмета, сређивање библиотека и музичких збирки, стварање покретних библиотека и слично. Временом, са јачањем њихове административне улоге, они сређују и дају статистичке податке о стању народних универзитета, књижница, читаоница, раде правилнике за књижнице, организују течајеве за библиотекаре, врше поделу радио - апарата и друго”.[172]

Верујемо да је оваква, претежно пратећа, услужна и административна делатност домова културе разлог што се овај организациони облик културног деловања није третирао као самостална и равноправна форма осталим формама културно-просветног рада на селу. Ово кажемо, имајући у виду докуменат о културно-просветном раду на селу из 1959. године[173] у којем се домови културе уопште не анализирају, нити као институције за културно-масовни рад на селу, под којима су подразумевани задружни домови, народни универзитети, библиотеке и читаонице и гостовања професионалних позоришта, нити као организације за масовни културно-просветни рад, под којима су подразумевана културно-просветна и културно-уметничка друштва.

На основу тога можемо закључити да све до 1960. године домови културе нису представљали релевантан организациони облик културних, просветних и уметничких делатности на селу. Они су то постали у наредномпериоду и то су остали све до краја периода који истражујемо – до 1990. Треба рећи, да су се домови културе, у почетном периоду развоја, делили на матичне и месне, при чему су ови први формирни при федералним јединицма, а други на територијалном принципу - при месним народним одборима. Разлике међу њима произилазиле су из чињенице да су матични домови културе[174] у својој компетенцији имали усклађивање и повезивање рада на народном просвећивању између Министарства просвете и масовних културних и културно-просветних организација. Захваљујући овој координационој улози, они су могли бити посредујућа инстанца између органа власти и организација за културно-просветни рад, чиме су се и разликовали од месних домова културе.

Да су домови културе у почетном периоду заиста били мутирајуће установе које су тек након 1960. стекле своју програмску и организациону физиономију и значај за културни живот заједнице говоре многобројни докази од којих ћемо ми издвојити још један. Он се односи на године оснивања домова културе и биће изведен из две групе података: података који се односе на годину оснивања домова културе у градским центрима уже Србије и податка који се односе на године оснивања домова културе у селима општине Панчево (Војводина). Градски домови културе[175] на територији уже Србије оснивани су следећим редом: до 1945. године 1, до 1950. године 4, до 1960. године 5, после 1960. године 40.[176] На основу тога можемо закључити да је до 1960. године основано само 10 градских домова културе што чини 20% од укупног броја који је постојао 1983. године. Ова нас чињеница такође може упутити на закључак да домови културе нису имали развијену мрежу, како у селима, што смо већ констатовали, а што ћемо настојати да илуструјемо подацима у наредном делу, тако и у градовима. Ако је 20% домова културе на територији уже Србије изграђено до 1960. године, то није занемарљив број, али ни број који указује на интензиван развој. При томе морамо рећи да у овај број нису укључени домови културе на територији Београда којих има укупно 17[177] и то изграђених 1957 (2), 1959. (1), 1964. (2), 1968. (1), 1971. (1), 1973. (1), 1974. (4), 1975. (2) и пол 1975. (3). Видимо да су три дома културе изграђена до 1960. године што чини 17,64% од укупног броја. На основу наведеног могли бисмо рећи да је око 20% домова културе[178] основано до 1960. године што значи да ни у градовима њихов број није био знатан из чега произилази и њихова невелика улога у креирању културно-просветног живота заједнице тога времена, како у селима, тако и у градовима.

Друга група података које ћемо изнети односи се на године оснивања домова културе у селима и то на примеру општине Панчево којој територијално и административно гравитира 10 села.

Они говоре у прилог истој тврдњи да су домови културе у највећем броју оснивани после 1960. године. Од 10 села, свако село има дом културе. Они су оснивани овим редом: 1956. (1), 1958. (1), 1960. (4), 1961. (1), 1962. (3). Дакле, од 1960. па надаље основано је 8 домова културе од укупно 10 колико и данас постоји, што чини 80% од укупног броја.

И на крају овог разматрања о годинама оснивања домова културе, интересантно је да закључимо да су и раднички и народни универзитети у највећем броју оснивани после 1960. године, и то нарочито у периоду између 1960-63., кад је свој рад почело око 50% укупно постојећих универзитета на територији уже Србије.[179] На основу тога долазимо до закључка да је експанзија две нарочито распротрањене форме професионалног културног, уметничког и образовног деловања, ако изузмемо школе, почела тек након 1960. године.

Ако имамо у виду ове податке мораћемо се замислити над резултатима који су на плану културно-просветног рада могли бити постигнути током петнаестогодишњег периода, дакле од 1945-1960. године, а нарочито када је у питању село. Ово стога што је у градовима одувек постојао већи број институција које су располагале и већом количином новца и дакако, бољим, стручнијим кадровским потенцијалом у њима.

Број домова културе, на првом месту у селима - што је наш предмет, али и у градовима, доведен у везу са резултатима који су постизани на плану културног и уметничког деловања, наводе нас да размишљамо о још једном проблему, а то је веза између квантитета и квалитета. Наиме, треба се запитати да ли број домова културе и њихова техничка и кадровска опремљеност, дакле, квантитет, директно утиче на културно-уметнички живот заједнице, дакле, на квалитет, тј. да ли се квалитет културног живота “може побољшати бројем седишта у пункту културе”[180] и општим финансијским, техничким и кадровским потенцијалом?

Ово питање нарочито добија на значају будћи да један број истраживача и аналитичара верује да недовољни резултати, нарочито на селу, произилазе из недовољног броја домова културе и недостатка материјалних средстава за њихово опремање и успешан рад.[181]

Иако се у њима уважавају многи фактори који утичу на испољавање неуједначености у обиму и квалитету културних активности у селима појединих општина, па и региона у Србији, ипак се многи, такође релевантни фактори не узимају у обзир. Тако, се однос општина према селу и његовим културним проблемима, прихвата као чинилац развоја, поред тога и многобројни паракултурни фактори (електрификација, водовод, општи хигијенски услови, саобраћајне комуникације, могућност пријема радио и ТВ програма, урбанизација села и савремени стамбени објекти, изградња и модернизација школа итд.), а да се акценат ипак ставља на важност материјалних средстава, кадрова и просторија за рад.

Иако ми не желимо да направимо исту грешку и не оспоравамо значај ових чинилаца на процес обликовања културне ситуације у селу и сеоског културног активитета, морамо рећи да се не може занемарити и људски, креативни фактор, захваљујући чијем испољавању постоји могућност да се и у релативно неповољним околностима постигну одређени, па и значајни резултати.

“Ко анализира податке о раду и резултатима сеоских домова културе[182] застаће пред противуречним подацима које нису у стању да објасне. Постоје релативно богате комуне без културне иницијативе и оне са скромнијим материјалним могућностима у којима је културна акција на селу садржајна и разноврсна. Петровац на Млави је општина без индустрије и са знатно мањим примањима од других општина у Смедеревском срезу. Али судећи по културним иницијативама на селу, изгледа сасвим обрнуто - као да су материјалне могућности највеће. Село Хопово у Војводини не спада у ред најбогатијих села у Војводини, али богат културни живот у њему, разноврсне иницијативе које се ту одвијају наводе на закључак онога који верује да средства делују механички и сама по себи да би ово село морало бити једно од најбогатијих, не само у покрајини него и у републици”.[183]

Упркос оваквим показатељима, број домова културе у селима је растао иако он није био у сразмери са растом квалитета културног живота заједнице. У многим селима су подизани нови објекти за домове културе, улагана знатна материјална средства за поправке старих, а да њихов рад није могао да их оправда. О овоме говори и податак да је од укупног броја просторија који је 1972. године износио 4.495 намењених културним активностима у објектима културе широм Србије само 40,4% просторија служило намени док је 59,6% просторија коришћено за смештај других организација (земљорадничке задруге, месне канцеларије, продавнице, кафане, станови и сл.([184]

Такође се при изношењу тврдњи о значају материјалних средстава није предвидела могућност да је до слабе интеграције домова културе дошло и због тога што су они уведени у село у периоду социјалистичке власти у коју сељаштво није имало много поверења. Непрекидна и интензивна идеолошка кампања пропагирања свих социјалистичких тековина није ни допуштала да се ова могућност теоријски разматра. Поред тога, домови културе су представљали трансмитивне канале преношења урбаних културних вредности на село које су биле стране знању и искуству сеоског становништва, тј. оном делу сеоског становништва које својим вишим образовањем од основног, није стекло основу за разумевање и прихватање апстрактних вредности урбане културе која се разликује од традиционалне сеоске - конкретне културе. А видели смо већ да највећи део сеоског становништва и данас, дакле после 45 година континуираног просвећивања од стране многобројних учесника у овом процесу, има само основно или чак непотпуно основно образовање или је неписмено. Међутим, како су и ови подаци ретко изношени у јавност, може се разумети зашто они нису узимани у обзир као фактор недовољне интеграције домова културе и немогућности културног развоја села онако како је то Партија желела, а званична културна политика прописивала.

И на крају ове кратке аргументације за тврдњу да квантитет није нужно сразмеран квалитету морамо рећи да су домови културе у селима настојали да ни преко лета не прекидају свој рад, на чему је инсистирала културна политика и концепција културног развоја села следећи урбани модел културне акције, а да то није нарочито доприносило динамици културног живота заједнице. Ово стога што сезонски радови у пољопривреди којом се бави највећи део сеоског становништва, било да живи у пољопривредним, мешовитим, па и у радничким домаћинствима, онемогућавају културни активитет. То је околност коју су креатори политике културног развоја села свесно желели да игноришу, но која се, међутим, показала као веома значајна да би могла бити занемарена.

Ми ћемо у нашој анализи рада домова културе настојати да све ове чиниоце узмемо у обзир, ризикујући, дакако да ћемо неке изоставити што свакако не значи да оспоравамо њихов значај.

Такође ћемо настојати да на основу података о броју домова културе стекнемо увид у стварну распрострањеност ових институција културе које су у периоду од 1960. до 1990. у једном броју села настојале да обједине све културне и уметничке делатности.

У Србији је 1969. године постојало 1.513 домова културе[185] од чега 1.050 на територији Србије без покрајина, 317 у Војводини и 146 на Косову. Од овог броја скоро сваки дом је располагао салом, те је на једну просторију дома долазило у просеку 1500 становника оних села која имају дом културе, а на једно седиште 26 становника.

Један становник у домовима културе, ако се изузму Београд и већа насељена места у Србији имао је крајем шездесетих година на располагању око 0,04м2 површине за своје друштвене и културне активности.

Ради поређења, стандарди у другим европским земљама изгледају овако: У Италији је стандард за културни центар 0,30м2 земљишта по становнику, у Мађарској 0,80м2, у Великој Британији 0,40м2, у Француској 0,10м2 итд. Међутим, морамо рећи да не располажемо податком да ли се ови стандарди односе и на сеоске заједнице те да нисмо у могућности да поредимо стандард који је крајем шездесетих година постигнут у Србији са европским стандардима при чему нису узимани у обзир Београд и већа насељена места у Србији. Ово тим пре, јер разлика на први поглед није тако драстична, иако дакако постоји, али се морају узети у обзир чињенице да је Србија брдско-планинска земља једним делом, што отежава планирање и изградњу домова културе, јер су насеља расутог типа, а такође и да није ни приближно истог економског потенцијала као наведене европске земље.

Брдско-планинска насеља расутог типа са највише 500 становника чине најбројнију групу насеља у Србији (39,5% од укупног броја), а само у 0,6% ових насеља постоје домови културе, односно просторије за друштвени и културни живот.[186] Овај податак се неретко користио у прилог аргументацији да домова културе нема довољно те да је то узрок ниских културних стандарда у Србији. Међутим, имајући у виду да су то најчешће економски неразвијене заједнице, па и читави региони, јасно је да они не би могли издржавати рад домова културе или установе културе неког другог типа. Висина сума за отплату ануитета, одржавања и коришћења ових установа није у сразмери са економским потенцијалом малих, и најчешће, привредно неразвијених сеоских заједница. То дакако није разлог да у овим срединама изостане културни активитет. Треба се сетити традиционалних облика окупљања и културног испољавања сељаштва на славама, прелима, поселима и другим облицима сеоских светковина. Они су дакле, комплементарни условима живота, навикама и потребама сеоског становништва, али не кореспондирају са настојањима да се традиционална културна матрица села разгради.

Међутим, и овако мали број домова културе ако се сложимо са констатацијом да је недовољан, показује тенденцију опадања.

Почетком шездесетих тачније 1962. у Србији је било 1862 дома културе, од чега 1626 завршених (изграђених) и 236 започетих.[187] То значи да је током 6 наредних година око 20% домова културе престало са радом.

Ово је нарочито видљив процес у Војводини која има веома развијену мрежу домова културе, чак, до осамдесетих година најразвијенију у СФРЈ, јер се у њој налазило 43% свих домова културе у Југославији.

Према подацима из 74&75. у Војводини је било 214 домова културе у 207 насељених места,[188] дакле око 30% мање него 1969. године.

Међутим, сви наведени подаци нису довољно речити, јер неретко једно насеље има неколико, а друго ни један дом културе. Покушаћемо на други начин да стекнемо увид у проблем покривености територије Србије мрежом домова културе како бисмо сазнали да ли становништво има могућности да оствари културни активитет у неком објекту или “пункту” културе, без обзира да ли се он звао задружни, омладински или дом културе или чак и библиотека-читаоница. Сви ови објекти обављају сличне културне и уметничке делатности, па је са тог становишта њихов назив за наше разматрање овде ирелевантан.

Укупан број седишта у 774 пункта културе који се налазе на територији 77 анкетираних општина Србије (без покрајина)[189] износи 100.000 док је укупан број пољопривредног становништва где се пунктови налазе, 9 пута већи, тачније износи 934.104 становника. Дакле на једно седиште долази 9 становника. Овај податак се скоро драстично разликује од податка добијеног анкетом спроведеном 1969. године[190] који казује да је на једно седиште долазило 26 становника оних насеља која имају објекат културе. На жалост нисмо у могућности да објаснимо ову разлику, јер за то не располажемо потребним извором података. Али то на свој начин, још једном говори о несређености извора и неусаглашености података у овој области што се дакако не односи само на податке о раду домова културе већ и осталих институција и организација културног и уметничког деловања на селу. На првом месту проблеми долазе због тога што се у неким изворима не одвајају подаци за село од података за град већ се износе интегрално. Такође и стога што се често подаци о стању у Војводини одвајају од података о стању на територији уже Србије без покрајина, а да се при томе, у оба случаја то не истакне. Тако се дешава да истраживач не зна да ли се подаци односе на село и град збирно или појединачно, само за село или само за град, као и да ли се подаци односе на стање у Србији са покрајинама или без њих. Није једноставно овакав поступак везати за Устав донет 1974. године којим је Војводина стекла аутономију у односу на Србију, јер је до одвајања података долазило и пре тога.[191]

Покушаћмо да још на један начин дођемо до увида у могућност коришћења објеката културе за културни активитет сеоског становништва.

Табела број 5

Насеља која имају “пункт” културе, 1972. год.

Назив регионалне заједнице[192]

Проценат насеља која имају “пункт” културе

Нови Пазар

1,5%

Врање

4,5%

Лесковац

5,3%

Прокупље

10,8%

Ниш

12,6%

Краљево

13,2%

{абац

19,2%

Крушевац

22,4%

:ачак

23,1%

Т. Ужице

31,8%

Крагујевац

36,7%

Ваљево

40,7%

Зајечар

40,8

Смедерево

47,4%

Пожаревац

713%

Светозарево

75,8%

Подаци према: Културни живот села, 1975, исто.

Из ове табеле се види проценат насеља унутар сваке од наведених регионалних заједница која имају објекте или “пунктове” културе. Такође се види да овај процент варира од заједнице до заједнице те да се креће од 1,5% у Новом Пазару, па све до 75,8% у Светозареву. У просеку, могло би се рећи да око 30% насеља у наведеним регионалним заједницама има објекат или “пункт” културе у којем становници могу испољавати свој културни активитет, дакако, по сопственој потреби, али и у зависности од тог да ли објекат служи намени, да ли се у њему одвијају програми, и којим интензитетом, да ли је становништво о њима обавештено итд. Већ смо рекли да постојање објекта, па чак и организовање програма у њима не мора бити сразмерно њиховом квалитету и посећености.

То значи да у неким местима могу постојати објекти културе, а да становништво није заинтересовано да партиципира у њиховом раду иако је за нас значајно да они ипак располажу могућношћу за то, било да непосредно учествују у програмима кроз аматерске и друге облике рада било да их реципирају.

Дакле, можемо констатовати да у 30% анкетираних насеља становништво има могућности да оствари културни активитет у месту становања. Поред тога, одређени број становника других насеља у којима нема домова културе или сличних објеката могу остварити културни активитет у другом месту које има такав објекат и то у следећем обиму:[193] ако је објекат удаљен до 1,5 км он може бити посећен од стране 100% становника насеља без дома; ако је удаљен 1,5-3 км може бити посећен од стране 40% становника; 3-5 км 30%; 5-8 км 10% становника насеља без дома. Наравно, ово под условом да код тог становништва постоје већ формиране и артикулисане културне потребе и интересовања, те да постоји таква културна понуда од стране културне институције која може ове потребе и интересовања да задовољи. Како развој интересовања и препознавање потреба код индивидуе зависе и од културне понуде тј. од обима и садржаја културних програма које организују установе културе, наравно да постоји узајамна веза између потребе да се културни и уметнички програми посећују и њихове учесталости и квалитета (висок уметнички ниво, разноврсност - заступљеност различитих уметничких облика и сл.). Ако су дакле културни и уметнички програми тако конципирани да могу да задовоље потребе и интересовања публике, онда ће она ове програме посећивати и ако се организују у другом месту. Дакако, у нешто мањој мери него да се организују у месту њиховог становања.

 

Програмска концепција домова културе

Почетком шездесетих година физиономија, тј. програмска концепција домова културе у селима зависила је у великој мери од развијености осталих културних институција и од схватања њихове улоге од стране локалне средине, општинског или регионалног центра или чак запослених у њима. То је било време мутације када су библиотеке и народни универзитети неретко трансформисани у самосталне професионалне установе у оним местима где су до тада радили у саставу домова културе, а такође и, супротно овоме, када су се релативно самостални институционални облици културног и просветног рада интегрисали у рад домова културе. Дакле, то је било време промена и лако је резумети зашто није постојала једна општа програмска концепција домова културе. Ипак, могло би се рећи да су активности домова културе тог времена биле груписане у четири категорије:

1. културно-забавна,[194] (биоскопска делатност, позоришне и друге                     представе, концерти, приредбе и сл.);

2. образовне активности (курсеви, семинари, предавања и сл.);

3. друштвене активности (академије, конференције, зборови, другарске             вечери, игранке итд.);

4. остале активности (изложбе, читаонице, библиотеке и сл.).[195]

Ова категоризација веома речито говори о облицима рада домова културе, али не доноси назнаке о заступљености аматерског и професионалног уметничког стваралаштва. Стога остаје нејасно да ли се њом подразумевало да су у културно-забавним програмима имала учешћа и аматерска друштва и професионални уметнички колективи. Ово нарочито када се имају у виду позоришне представе које могу бити и аматерске и професионалне, као уосталом и концерти који такође могу бити подељени на концерте озбиљне, забавне и народне музике. У првом случају носиоци пројеката су аматери - најчешће становништво села у којем дом културе постоји, а у другом професионални уметници који у сеоском дому културе гостују. У првом случају, пројекат настаје под кровом дома културе, а у другом под кровом градске професионалне или полупрофесионалне установе.

У погледу обима активности домова културе у Србији шездесетих година, могло би се рећи да су програми организовани следећом динамиком: на територији уже Србије без покрајина и без града Београда - сваких 10-11 дана по једном дому културе, на територији Војводине - сваких 4 дана, а на територији Косова - сваких 6 дана.[196]

У наредном периоду, седамдесетих и осамдесетих година, домови културе постају све значајнији чиниоци остваривања циљева и задатака културне политике прерастајући организационо, програмски, материјално и кадровски у центре културног живота заједнице, нарочито у селу, али ништа мање и у граду. Сеоски домови културе постају комплексне установе чији је задатак да у својој средини у којој су неретко и једине установе културе поред школа, задовољавају “потребе радних људи и грађана скоро свим врстама културних делатности”.[197] У градовима, а нарочито у општинским и регионалним центрима домови културе прерастају у културне центре (или центре за културу и сл.) у правилу задржавајући све функције домова културе, али са тенденцијом да, као матичне установе културе, координирају рад осталих домова културе на територији општине или регионалне заједнице. У оба случаја, они постају установе од посебног друштвеног интереса чија је “функција да обезбеде услове за самоактивност радних људи и грађана у култури и да им достигнућа и резултате стваралаштва у уметности учине доступним”.[198]

Уочљиво је да се фразеологија овог времена одликује новим изразима као и да се за аматеризам користе синоними “самоделатност” и “самоактивност”, а за уметничка дела компликована и нејасна формулација “достигнућа и резултати стваралаштва у уметности”.

Треба такође истаћи снажну тенденцију ка самоуправном прображају културе која је испољавана у том периоду. У том контексту треба тумачити и настојања да “делатност домова културе буде прожета самоуправном социјалистичком идејном оријентацијом и социјалистичким садржајима и да домови заједно са организацијама удруженог рада васпитања и образовања, физичке културе, здравства и других делатности, постану седиште укупног културног и друштвено-политичког живота у месној заједници”.[199]

Као и претходно и овде су у употреби компликоване и нејасне формулације као на пример израз “организација удруженог рада васпитања и образовања” за васпитне и образовне установе тј. школе и вртиће итд. Међутим за нас је значајније инсистирање на “социјалистичким садржајима” и на “самоуправној социјалистичкој идејној оријентацији” као и употреба израза “месна заједница” која истим појмом обухвата како месне заједнице градског типа тако и сеоске заједнице. Њихове различитости се овде не узимају у обзир и, у маниру тог времена, врши се замена стварног стања жељеним и то у контексту општег и у свим областима живота и рада присутног определења да се “избришу разлике село-град”. Стога морамо рећи, ако је до седамдесетих и постојала одређена мера уважавања различитости између села и града, макар и само кроз формулације какве су “сеоско становништво” и “градско становништво” или “село” и “град” сада ово уважавање уступа место унификованим и безличним изразима као “радни људи и грађани” који подразумева запослено и остало становништво и села и града или “месна заједница” који, као што смо већ рекли, не прави дистинкцију између сеоских и градских месних заједница.

У погледу програмске концепције домова културе засноване на “социјалистичким садржајима” она је подразумевала “рад на оспособљавању радних људи и грађана у области марксистичког оцењивања и вредновања достигнућа у области културе и уметности”,[200] као и “перманентно ангажовање на стварању и усвајању критеријума и мерила заснованих на тековинама социјалистичке самоуправне мисли и критике”.[201]

Ово све у циљу идејне борбе “против антикултурних покушаја и тенденција које повлађују кичу, неукусу и афирмацији културних добара сумњиве вредности”.[202]

Међутим, не ретко кич, неукус и културна добра сумњиве вредности само су представљали флоскулу за неприхватљва уметничка дела чија порука није коре­спондирала са идеолошким захтевима времена и које је идеологија тога времена критиковала, а да су се при томе прави кич и псеудоуметност толерисали, чак и одређеним мерама културне политике индиректно стимулисали. То значи да су уметничка дела као и све културне вредности од стране идеологије прихватани и подржавани само на нивоу поруке која је морала кореспондирати са марксистичком идеологијом и самоуправним социјалистичким позицијама партије на власти. Да би ово било могуће и прихватљиво за становништво било је потребно успоставити механизам “оспособљавања” свих учесника у културном животу заједнице да препознају, оцењују и вреднују, тј. критикују све наговештаје одступања од маркситичке филозофије у културном и уметничком стваралаштву како би се створила илузија о повратној спрези између Партије, тј. њене идеологије и идеолошких ставова радничке класе, тј. народа.

То речито говори о начинима на који су културне потребе и интересовања морали бити подстицани и усмеравани од стране домова културе и то у правцу афирмације само оних уметничких и културних вредности које су на нивоу своје поруке компатибилне са духом културе самоуправног социјалистичког друштва. “Ради подизања и неговања уметничког укуса друштвене средине у којој делују, као и због подстицања и усмеравања њених културних потреба, домови културе треба да се залажу да уметнички садржаји програма које организују, својим идејним и естетским квалитетима буду у духу културе самоуправног социјалистичког друштва...”[203]

У складу са програмском концепцијом која је домовима културе била прописана од стране републичких и покрајинских извршних органа[204] како би било обезбеђено “да делатност домова културе буде прожета социјалистичким садржајима и самоуправном социјалистичком идејном оријентацијом”[205] домови културе су дакле, користећи се традиционалним формама културног деловања, али и “новим садржајима и облицима рада и делатности”, а “саобразно начелима културе самоуправне социјалистичке заједнице”, требали да доприносе “свестраном, марксистички усмереном, хуманистичком преображају радног човека и друштва у целини”.

Уметничко стваралаштво прописује се као садржај рада домова културе због његове, како се каже “вишеструке, незаменљиве улоге у културној надградњи друштва” те су стога сви његови облици требали на одговарајући начин и у одговарајућој мери (у сразмери с општим културно-образовним нивоом друштвене средине којима су намењени( да буду заступљени у програмима рада домова културе. Овде се отвара питање могућности препознавања општег културнообразовног нивоа сеоске средине и његовог усклађивања са идеолошким и естетским нивоом културних и уметничких садржаја. Међутим, о томе ће бити говора у завршном поглављу овога рада.

Нови садржаји и облици рада и делатности су били, мање по свом садржају, а више по форми, везани за културни и уметнички аматеризам. Већ смо рекли да је он сматран социјалистичком тековином и то стога што настаје у аматерским колективима, а не у професионалним и има за циљ да друштвено “пожељним” вредностима обезбеди “масовну подлогу”.

Он је представљао “пут” да култура постане свеукупна пракса радника и осталог грађанства, дакле и сељаштва.

Због своје значајне улоге која му је била намењена у подизању општекултурног нивоа средине у којој делује, дом културе је настојао, како се и препоручивало, да буде природно, организационо и програмско уточиште аматеризма (креативне самоделатности). Аматеризам је опет, требало да обогати програм рада домова културе који нису имали материјалног, финанасијског, техничког и просторног потенцијала да репертоарску политику заснује на претежно професионалном стваралаштву.

Унутар овакве поделе на аматерске и професионалне садржаје, домови културе су неретко били организатори културних манифестација на селу од којих су чак неке имале и шири значај од локалног као Драгачевски сабор трубача у Гучи, Вуков Сабор у Тршићу и други.

Поред тога, у домовима културе организовала се и музејско-галеријска делатност, иако музеји и галерије на селу нису нарочито распрострањена појава. То су најчешће меморијални споменици културе - родне куће знаменитих личности које су рођене у селима Србије: Родна кућа Димитрија Туцовића у Гостиљу у надлежности Дома културе у Чајетини, као и кућа народног хероја Другог светског рата Саве Јовановића - Сирогојна, и Војводине: меморијални комплекс Михајла Пупина у дому културе у Идвору, итд.

У неким селима домови културе су у својој надлежности имали и издавачку делатност. Дом културе Вук Караджић у Омољици издавао је информативни лист “Омољчанин” који је излазио са прекидима у периоду 1968-1972.

 

 
 
 3.4.1.Студија случаја: Домови културе у селима општине Панчево

 

Након 1962. године сва села у општини Панчево имала су дом културе. Требало је да постану жаришта културе у својим срединама, и то професионалним радом сталних управника и неколико запослених. То су најчешће били библиотекар, киноапаратер, спремачица и домар. Основни задаци домова културе односили су се на “ рад на развијању аматеризма преко секција и клубова, рад на развијању мреже библиотека, образовању одраслих и другим питањима”.[206]

Материјална база домова културе у овим селима била је “донекле решена - успело се са низом иницијатива, тако да свако место има књижницу, биоскоп и низ других аматерских активности”.[207]

Међутим, процењивано је да и поред тога домови у селима не располажу довољним и потребним материјалним, финансијским и кадровским потенцијалом за самосталан и оптималан рад. Због тога је у општини Панчево уведена техничка и програмска сарадња матичног, градског културног центра са сеоским домовима културе. Она је еволуирала од облика спорадичне сарадње која се најчешће односила на пружање материјалне и финансијске помоћи одређеним аматерским пројектима сеоских домова до прецизно формулисане и континуиране програмске интеграције и пословно-техничке сарадње.[208] Сарадња је сеоским домовима културе била нарочито корисна[209], јер је обезбеђивала одређени број уметничких програма за које трошкове није сносио сеоски дом културе већ културни центар који је опет за те потребе добијао наменска средства из извора финансирања (буџет, фонд, СИЗ и сл.) као и због заједничког књиговодства које је водило финансијско пословање свих домова. Већ у зависности од тога да ли је ова сарадња била спорадична или континуирана и од тога да ли је спровођена пре оснивања самоуправних интересних заједница културе. Програми обезбеђени тим путем третирани су као саставни или посебни део укупних програмских активнсоти сеоских домова културе. То значи да се програми обезбеђени путем сарадње са матичним културним центром до 1976. године (када је потписан први самоуправни споразум о програмској и пословно-техничкој сарадњи између Културног центра, домова културе у селима и СИЗ културе[210] не могу препознати, док се након 1976. они издвајају у посебну групу програмских активности. Ово ће бити могуће уочити у следећим табелама које ће нам послужити и за анализу програмских садржаја домова културе у селима среза, касније општине Панчево.

 

Табела број 7. Реализовани програми у оквиру пословно-техничке сарадње Центра за културу Олга Петров и сеоских домова културе у 1992. години, за период јануар-септембар

Д.К. Место

Поз.пред. за одрасле

Поз. пред. за децу

Књиже­вне вечери

Изложбе

Укуп.

Б.Брестовац

1.Морам да убијем Петра-Вршачко поз.

2.Вече Јелисавете Сабљић-Бгд

3.Поз.пред.-Театар лево-Бгд

4.Легенда о учи-Вршац

1.Девојчица Јасмина-Мало позориште, Бгд

1.Вече Свете Лукића

 

6

Старчево

1.Госпођица Маргарита, моно драма-Бгд

2.Рецитал, 3 глумца-Бгд

1.Девојчица Јасмина-исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

4

Омољица

1.Ја , Раде Томов, моно драма – Бгд

 

 

1.Темат:Тито у револуцији

2

Иваново

1.Сеоска учитељица, Нар. поз. Суботица

2.10кг. злата, Нар поз. Суботица

3.Морам да убијем Петра, Вршачко поз.

1.Гусаријада, Бранко Коцкица-Бгд

2.Девојчица Јасмина-исто

 

 

5

Глогоњ

1.Морам да убијем Петра-исто

1.Гушче, непослушче, Лутка сцена Центра Панчево

2.Девојчица Јасмина, исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

4

Јабука

 

1.Гушче, непослушче, Лутка сцена Центра Панчево

2.Девојчица Јасмина, исто

3.Гусаријада, исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

4

Долово

1.Рецитал, 3 глумца, Бгд

1.Девојчица Јасмина, исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

4

Качарево

1.:еститам-Драмска сцена Центра Пво.

2.Морам да убијем Петра, исто

1.Девојчица Јасмина, исто

2.Гушче непослушче, исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

5

Б.Н.Село

1.Вече Јелисавете Сабљић-Бгд

1.Девојчица Јасмина, исто

 

1.Темат:Тито у револуцији

3

Војловица

1.Сеоска учиутељица, исто

2.Мирна долина, Нар. поз. Суботица

3.10кг.злата, исто

 

 

 

3

Напомена: Табела направљена према сопственим анализама аутора и према  истраживању документације Центра за културу “Олга Петров” 1992.г.


Из табеле бр. 6 се могу сагледати програмске целине унутар којих се одвијао рад сеоских домова културе:

1. библиотека (са позајмном делатношћу и организацијом књижевних                           вечери),

2. народни универзитет (предавања, изложбе, курсеви, едукативни и                наменски филмови и сл.),

3. друштвени клубови (друштвене игре, забава, рекреација, читаоница и сл.),

4. драмска активност (драмско приказивачко аматерско и рецитаторско              стваралаштво за децу и одрасле),

5. музичка активност (хорско, оркестарско и фолклорно извођачко                      аматерско стваралаштво),

6. ликовно стваралаштво (за децу и одрасле),

7. гостовања (професионални, полупрофесионални и аматерски програми        гостујући, реализовани претежно у оквиру сарадње са културним                центром (центром за културу из Панчева),

8. остали програми (пригодне приредбе и манифестације: академије,                   школске приредбе у оквиу сарадње са школама, забаве, фестивали и сл.).,

9. културно-пропагандна делатност (у функцији информисања                           становништва о сопственим програмима и о другим темама: идеолошка пропаганда, актуелни догађаји и сл.).

Такође можемо видети да се књижни фонд креће од 250 (Б.Брестовац) до 2300 књига (Б.Н.Село) те број прочитаних књига од 120 (Иваново) до 12.000 (Б.Н.Село).

Број полазника курсева и посетилаца осталих програма народног универзитета варира од села до села и креће се од 1765 у Иванову до 19.233 у Глогоњу.

Интересантно је међутим да запазимо однос између броја становништва обухваћеног аматерским стваралаштвом, независно од тога да ли учествује у припреми програма или не, и броја посетилаца гостујућих програма.

Први број се креће од 673 становника у Иванову до 13.210 у Качареву. Други (посетиоци гостујућих прогама) у истим местима износи 1055 у Иванову и 11.250 у Качареву. Оба броја истовремено представљају доњу и горњу границу посећености у свим селима среза, као и у случају обухваћености становништва аматерским програмима. Дакле, у Иванову постоји најмањи степен интересовања становништва за аматерско-сеоско стваралаштво као и за гостујуће програме, а у Качареву, супротно томе, највећи, из чега можемо извући закључак да су интересовања за аматерско - сеоско и гостујуће (професионално, полупрофесионално и аматерско) стваралаштво у корелацији.

У погледу реализованих програма у оквиру програмске и пословно-техничке сарадње између културног центра (центар за културу из Панчева и соских домова културе (табела бр. 7) можемо закључити да се број реализованих програма за 8 месеци креће од 3 до 6 (у просеку 4,5 програма за сваки сеоски дом) те да просечно сваких 2 месеца у сеоски дом културе долази гостујући програм. Такође је значајно да уочимо који су програми тансмитовани на село, јер су они свакако морали утицати на формирање културних потреба и интересовања сеоског становништва. Из табеле (бр. 7) можемо видети да су то биле најчешће камерне представе мањих позоришних ансамбала (Суботица, Вршац), монодраме и рецитали (тзв. - “тезга” представе професионалних, често београдских глумаца којима су обилазили мања места у унутрашњости Србије и Војводине) и идеолошко-доктринарне тематске изложбе.

Ове представе су по мишљењу директора домова културе морале бити “мекше, питкије и за сеоску публику разумљиве”,[211] те се према том критеријуму и правио избор. Међутим, то није и једини разлог због којег су програми са малим бројем извођача због тога и релативно ниским хонорарима, трансмитовани на село. Многобројни разлози налазе се у недовољној техничкој и материјалној опремљености простора за извођење програма у сеоским домовима културе, а такође и у релативно малим средствима која су у СИЗ-у културе одвајана за ове потребе. “Овакво стање има за последицу мали број годишњих приказивања ове врсте програма, лошији квалитет представе, скоро никакав континуитет у приказивању и потпуно елиминисање могућности стварања навика и потреба за позориштем (нарочито код деце)“.[212]

Дакле, оно што можемо закључити у вези са програмском и пословно-техничком сарадњом матичног културног центра и сеоских домова културе је да се она претежно односила на уговарање гостујућих позоришних програма са малим бројем годишњег приказивања, те да оне нису могле имати значајнијег утицаја на стварање интересовања за позориштем код сеоске популације, а да при томе није изостајало знање о малим ефектима ове сарадње код свих учесника у њеној организацији.

Поред сарадње сеоских домова културе са матичним културним центром треба рећи да је постојала и сарадња са сеоском основном школом те да је у оквиру ње такође реализован одређени број програма. Из табеле (бр. 1.) можемо видети да се овај број кретао од 2 (Омољица, Војловица, Јабука) до 6 (Качарево) годишње те да је третиран као део програмске целине унутар које су организоване пригодне приредбе и манифестације: свечане академије, школске приредбе, забаве и сл. Између домова културе и сеоских школа постојала је релативно добра сарадња. “Школа је најорганизованији сегмент сеоске заједнице и сарадња са њом добра и за нас веома важна”.[213]

Домови културе су поред наведених аматерских делатности и сарадње са институцијама културе у граду или сеоским институцијама, део своје програмске политике усмеравали на сопствене програме што значи да су их планирали и реализовали самостално, без сарадње или арбитраже других установа.

То су најчешће били пригодни програми поводом одређених празника, колажни програми или концерти народне музике. Треба рећи да су домови културе радо прибегавали одржавању концерата народне музике, јер су тиме значајно увећавали сопствене приходе. То су дакако били комерцијални програми, за које су се, за разлику од других програма са уметничким претензијама наплаћивале улазнице. Ови су концерти били веома добро посећени и искоришћеност капацитета сале је, за разлику од уметничких програма скоро редовно премашивала 100%.

На несрећу, домови културе замишљени као установе за трансмисију етаблираних вредности високе културе тако су постајали канали трансмисије новокомпоноване културе.

 

 3.4.1.1.Студија случаја: Дом културе у Омољици

Дом културе у Омољици основан је 1956.[214] године као први дом културе у сеоским насељима општине Панчево. Дом је био смештен у згради задружног дома у којој је остао до краја периода који истражујемо. У селу Омољица је тада живело око 5.500 становника, да би се 1981. године број попео на 6.500.[215] Више од 50% становништва села су досељеници који су се у највећем броју населили након 1946. године.[216] У селу су заступљена чисто пољопривредна, мешовита и чисто радничка домаћинства чији се број током година мењао у корист мешовитих и радничких.[217] Велики део становника чине дневни мигранти - радници[218] и ученици/студенти који путују до својих школа у истој или другој општини.[219]

Ова популација чини потенцијалну публику дома културе у селу Омољица, четвртом селу по величини од 10 села у општини Панчево.

Као што се на основу табеле (бр. 8) може видети делатност дома културе у Омољици током периода 1976-1987.г. делила се на: 1. приказивачку (биоскопску делатност), 2. библиотечку, 3. аматерску делатност са секцијама: (ликовна, фото секција, фолклорна, музичка, литерарна, рецитаторска, драмска), 4. фестивал аматерског филма на тему - живот села “Жисел”, 5. заједничке програме са: школом, друштвено-политичким оргнизацијама, са културно-уметничким друштвом “Абрашевић“ из Панчева и Центром за културу “Олга Петров” из Панчева, 6. остале програме које је самостално организовао дом културе у Омољици (позоришне представе за децу и одрасле, пригодни програми, концерти озбиљне, забавне и народне музике, свечане академије и сл.), 7. курсеве (за возаче и за кројење), 8. предавања (о пољопривреди, политичка, остала), 9. изложбе, 10. музичка школа (истурено оделење музичке школе у Панчеву).

У области приказивачке делатности примећује се тенденција опадања броја посетилаца и смањење броја пројекција по сваком филму. И поред тога, биоскоп је у сеоском дому културе, поред библиотеке, обухватао највећи број посетилаца/корисника.

Табела број 9.

Биоскопска делатност дома културе Вук Караџић -Омољица 1984-1991г.

Година

Број филмова

Број пројекција

Број посетилаца

1984

166

300

25460

1985

177

283

19963

1986

165

295

23236

1987

163

273

16694

1988

175

277

16347

1989

176

278

11834

1990

107

133

3894

Напомена: табела направљена према подацима добијеним интервјуом са        директором дома културе, Ђурицом Јованов, 1992.

У табели можемо видети да је број пројекција са 1,8 по филму током 1984. године пао на 1,2 појекције у 1990. години, те да је број гледалаца по пројекцији истих година са 85 пао на 29.

Табела број 10. Библиотека дома културе у Омољици

Корисници

1984

1988

Деца до 14г.

522

405

Средњошколци

118

89

Студенти

16

12

Радници

48

65

Земљорадници

3

-

Пензионери

6

11

Остали

7

7

Укупно

720

589

Структура коришћења

 

 

Приручна, стручна и научно популарна лит.

136

88

Књижевност

5956

4721

Књиге за децу

10569

9450

Дневни листови

9149

8053

Недељини

2683

1657

:асописи

3043

2411

Дечја штампа

689

98

Структура књига

 

 

Завичајна збирка

-

-

Научно одељење

858

946

Позајмно одељење за одрасле

3556

3929

Корисници

1984

1988

Позајмно одељење за децу

3001

3090

На другим језицима

630

630

Укупно књига

8045

8595

Напомена: табела направљена према извештајима о раду библиотеке за 1984. годину и 1988. годину и према подацима из интервјуа аутора рада са библитекаром Јожицом Васић, 1992.

Према подацима из табеле (бр. 10) можемо закључити да је библиотека располагала фондом књига у којем је по глави становника[220] долазило око 1,2 књиге, што није занемарљив број у односу на стандарде у сеоским библиотекама. Такође можемо видети да је 1984. године број чланова библиотеке износио око 10% од укупног броја становника, али да се већ 1988. године овај број знатно смањио и да износи око 8% од укупног броја становника. Уочавамо међутим да у структури коришћења књижног фонда није дошло до промена током четири године (између 1984. и 1988. године), те да се највише позајмљују књиге за децу и дневни листови, док су на трећем и четвртом месту дела из књижевности и периодични часописи. Иза ових података следи закључак да се библиотечким фондом у селу највише користе деца (и то до 14 година што се види и из табеле). С обзиром да у том узрасту сви похађају основну школу, логично је закључити да су књиге које позајмљују из библиотеке обавезна литература за школовање, тј. лектира.

Када је у питању друга група корисника која највише користи библиотечки фонд, видимо да су то средњошколци, али да они незнатно користе приручну, стручну и научно популарну литературу којом располаже библиотечки фонд иако би им она могла користити током школовања. То само показује да библиотечки фонд засигурно није располагао литературом и насловима, а највише уджбеницима који су пратили наставне планове и програме средњих школа, те да су стога средњошколци из библиотечког фода највише користили дела из књижевности и периодичну и дневну штампу. Све у свему, када не би било деце школског узраста, коришћење сеоског библиотечког фонда би се свело на читање штампе о чему најречитије говоре подаци из табеле (бр. 10). Видимо да се дневни листови читају у тој мери да произилази да се дневна штампа током једног дана у години прочита у просеку 22 пута. Ако узмемо да је библиотека била претплаћена на 3 дневна листа[221] видећемо да је током једног дана морало бити најмање 7, а највише око 20 читалаца који су библиотеку користили као читаоницу, читајући само дневну штмпу. Ово сведочи и о ниском стандарду сеоских чланова библиотеке и о њиховој немогућности да из свог буджета одвоје средства за куповину новина.

У погледу недељне и периодичне штампе, она је нешто мање читана него дневна, што показује и податак да се периодика позајмљивала на читање 8 пута дневно. Ако знамо да је библиотека била претплаћена на 4 часописа и један недељни лист,[222] можемо закључити да је свакодневно током читаве године најмање 2, а највише 8 читалаца користило овај фонд.

Новине су дакле једино обезбеђивале свакодневну читаност и свакодневно коришћење библиотечких фондова. :ак и највише читана дечја књижевност позајмљивана је знатно ређе, тј. само неколико пута годишње.

Ови подаци из табеле потврђени су и резултатима истраживања које смо предузели у селу Омољица. Одговорима на питања из анкете - упитника који се односе на културу читања код испитаника долази се до закључка да највећи број испитаника позајмљује из своје сеоске библиотеке књиге из области књижевности (31% анкетираних чланова библиотке), док друго место по читаности према исказу анкетираних, заузимају дневна штампа, часописи и стручна литература (25% анкетираних чланова библиотеке).[223]

Следећа делатност дома културе у Омољици коју ћемо анализирати је фестивал аматерског филма «Жисел». Већ смо видели да је дом културе у Омољици организационо, технички и кадровски од самог почетка испомагао “фестивал”[224], а такође смо се упознали и са његовом програмском концепцијом. Стога је на овом месту за нас релевантно да утврдимо однос становништва села према фестивалу, тј. степен интеграције фестивала са средином у којој је настао. Ово ће нам омогућити одговори на питања “да ли идете на пројекције “Жисел”-а и “зашто гледате филмове на “Жисел”-у.[225]

На прво питање позитиван одговор дало је (48 од укупно 73) 65,65% испитаника што представља велики број и чини групацију већу него што је она која посећује најпопуларнију форму забаве на селу - концерте народне музике.[226] Међутим, из одговора на следеће питање, сазнајемо зашто се посећује фестивал, тј. да ли су филмови у првом плану или они представљају само један вид фестивала према којем сеоско становништво усмерава своје интересовање током августа сваке године. На ово питање добили смо четири групе одговора. Могло би се рећи да првој групи припадају одговори који наводе на закључак да Омољчани посећују ?исел због аматерских филмова који приказују догађаје, обичаје и начин живота на селу.[227] Овој групи припада 25% испитаника који су се изјаснили да посећују ?исел. Следећој групи одговора припадају они који указују да се филмови гледају због премијерног приказивања најновије продукције домаћих играних филмова[228] и њу чини 27,08% испитаника који посећују фестивалске програме. Трећој групи одговора припадају они који наводе да се на «Жисел» одлази због тога што он представља интегрални део обележавања сеоске социјалистичке славе.[229] Овој групи одговора приклонило се 18,75% испитаника који посећују фестивал. У четвртој групи су одговори који наводе да становници села посећују «Жисел» не само због филмова већ и због пратећих фестивалских манифестација (изложбе слика, ручних радова, вечери поезије, концерти и сл.[230] Њу чини 29,16% становништва обухваћеног анкетом, а које се изјаснило да посећује «Жисел», што уједно представља и највећу групу. Међутим, како две групе одговора експлицитно одражавају потребу становништва да реципира садржаје везане за сеоски начин живота, (због аматерских филмова на тему живота села и због сеоске славе), а четврта група такође обухвата ово интересовање, јер су и изложбе уметничке фотографије и остали садржаји такође на сеоске теме,[231] можемо их сабрати при чему ћемо добити збир од 70,08%. Овај број указује да 71% Омољчана који посећују фестивал чине то због његових садржаја који су везани за сеоске обичаје и начин живота. Како више од половине испитаника обухваћених нашом анкетом, тј. око 66%, одлази на «Жисел», можемо закључити да је он интегрисан са средином нарочито због његове специфичне програмске оријенације која је уосталом уочљива и у самом називу.

Рекли смо већ да су домови културе били принуђени да прибегавају организацији комерцијалних концерата, а нарочито новокомпоноване народне музике. Дом културе у Омољици није по том питању био изузеак. Из табеле бр. 8 (програми дома културе) у рубрици “остали програми” види се да је дом културе организовао 2 концерта народне музике, али нема података о броју посетилаца. Из извештаја о раду за 1984. годину[232] види се више података о овој групи осталих или програма у сопственој режији. Те године то су били 1 позоришна представа полупрофесионалног позоришта из Сремске Митровице “Женско питање” поводом Дана жена, колажни музичко-сценски програм “Лалински дивани” глумачке трупе из Панчева, три концерта забавне, музике и три концерта народне музике.

Даљом анализом види се да су сви програми били добо посећени те се закључује да су са становишта програмске политике брижљиво одабирани како би искоришћеност капацитета сале била што већа. Међутим, приметно је да је највећи број посетилаца ипак присуствовао концертима народне музике те да је проценат искоришћености износио око 125%, тј. у просеку 400 посетилаца у сали са 300 седишта.

Тим концертима, на жалост дом културе у Омољици који је имао претензије да негује такву репертоарску политику којом би биле афирмисане вредности високе културе, постао је канал трансмисије новокомпонованих, квазиуметничких вредности које су се шириле и освајале све већи културни простор и града и села. Када су једном организовани, овакви програми су показали да је борба домова културе у селима за пласирање уметничких садржаја као донкихотовска борба против ветрењача. Новокомпоновани фолклор је улазио на иста врата и запоседао много већи простор у културном животу сеоског становништва. Наивно је било веровати да се могу затворити очи пред том чињеницом само зато што је домовима културе доносио сопствени приход како би од тих средстава могли бити уговорени програми са већим уметничким квалитетима.

И на крају, оно што нас нарочито занима када је у питању рад сеоског дома културе је у којој мери становништво посећује програме, шта их наводи да одлазе у дом, да ли сматрају да програма има довољно, који програми су остали у њиховом најтрајнијем сећању и томе слично. Дакле, рецепција. На жалост, ово је област о којој има више филозофско-теоријске литературе, а веома мало емпиријских показатеља. Зато смо за ове потребе саставили већи број питања у анкети-упитнику.[233] Одговори испитаника на њих нас упућују на следеће закључке:

А) Више од половине, тачније 52% испитаника (38 од 73) не посећује програме у дому културе док 48% посећује често или повремено, при чему треба рећи да од тог броја често посећује програме мање од 1% испитаника, те да су они сви припадници радничких домаћинстава. И у групи која повремено посећује програме у дому културе највећи број чине припадници радничких домаћинстава (14 од 29), затим пољопривредних (13 од 29) и мешовитих (2 од 29). “Повремено” је при томе релативно одређен појам под којим се подразумева како посећивање програма неколико пута годишње, тако и свега неколико пута у животу, што је најчешће случај код великог броја испитаника, а нарочито пољопривредника. Из овога се може закључити да су радници активнији у посећивању програма у сеоском дому културе него пољопривредници, и то она радничка популација код које преовлађује основно или КВ школско образовање, а не средње или високо;

Б) Даљом анализом се може уочити да ова популација села Омољице која посећује програме Дома културе у селу има према њима селективан однос те да највише посећује концерте народне музике (57,14% од броја који одлази на програме сеоског дома), а затим, позоришне представе (34,28% оних који посећују сеоски дом). Ово је за нас индикативан податак који, ако знамо да код посетилаца програма сеоског дома културе преовлађује радничка популација са основним или КВ образовањем, говори и о врсти позоришних представа које су биле заступљене на репертоару сеоског дома културе. Оне су морале бити прилагођене културним интересовањима корисника, њиховом недовољном степену образовања и културним навикама. Поред тога, имајући у виду да сеоски домови културе располажу и малим сценским простором и скоро никаквом сценском опремом за реализацију технички сложених и великих сценских пројеката, то су, такође морали бити камерни програми, с мало извођача и неретко синкретичког карактера, обухватајући и музику и игру, јер је гледалиште томе највише преферирало.

На трећем месту по посећености програма у сеоском дому културе су биоскопске представе (25,71% од броја који посећује програме) док су на четвртом месту фолклорне приредбе (17,4% посетилаца).

Ц) Из одговора на питање “које време Вам одговара за посету програма” (питање бр. 36б) види се да је зима најпогоднији период за културни активитет (51,42% испитаника од броја који посећује програме) чиме се потврђује већ познато становиште о потреби организовања сеоског културног живота током зимског периода. У вези са овим су и питања “да ли сматрате да има довољно програма у дому културе” (питање бр. 54) и “да ли су програми прилагођени радном циклусу на селу” (питање бр. 55). На њих смо добили одговоре који упућују на закључак да је програмима задовољно 30% испитаника од укупног броја обухваћеног анкетом док је око 70% незадовољно. На следеће питање одговори казују да су пољопривредници који најмање партиципирају у програмима, најзадовољнији, припадници мешовитих домаћинстава у највећем броју сматрају да је то за њих небитно што потврђује претходно добијене податке о њиховој слабој партиципацији док радници, као најбројнија публика, нису задовољни прилагођеношћу програма радном циклусу на селу. Ово ћемо тумачити веома распротрањеном појавом бављења пољопривредним радовима и у радничким домаћинствима што у периоду сезонских радова знатно умањује њихово слободно време за културне активности.

Д) Највећи број посетилаца (29 од 35) програма дома културе у Омољици одлази појединачно на програме, а не групно/организовано од стране школе или колектива (пит.бр. 39) што значи да на посећивање нису наведени бесплатним улазницама или сличним поступцима синдикалних организација већ се за програме опредељују самостално. Највећи број одлази на програме у друштву супруга&супруге или пријатеља (пит.бр. 40), а да при томе већина показује подједнаку иницијативу да се одређени програм посети, тј. не чекају увек да буду анимирани од стране супруга&супруге или пријатеља (пит.бр. 41).

Е) Позивнице за програме дома културе у Омољици укупно, често или повремено добија 20,54% испитаника обухваћених анкетом (15 од 73), док је 4,10% добило једном, а 75,34% никада није добило позивницу (пит.бр. 42). Стога је плакат подстицај да се одређени програм посети код највећег броја испитаника, док су на другом месту пријатељи, а на трећем “прича се” (пит.бр. 43). Међутим, овде морамо рећи да је број плаката за програме веома мали и да се најчешће постави само један испред дома културе.

 

 3.4.2. Закључна разматрања о сеоским домовима културе

На крају разматрања делатности дома културе у Омољици, можемо закључити да она по обиму представља репрезентативан пример рада дома културе који је ре­лативно интегрисан у сеоски културни оквир. Иако се овде не може говорити о великом степену интеграције, свакако не о потпуном, чему је културна политика тежила, треба рећи да је дом културе у Омољици и по врсти и обиму програма, и по броју посетилаца био атипичан у односу на друге сеоске домове културе. Сеоски домови културе су се по врсти и обиму организованих програма разликовали чак и унутар панчевачке општине па се тако може говорити о нарочитој преференцији дома културе у Омољици ка елитним културним вредностима што се може очитати из наведених података (1,2 књиге по глави становника у библиотечком фонду, релативно висока читаност дела из области књижевности, фестивал аматерског филма једини такве врсте у републици, премијерно приказивање годишње домаће филмске продукције одмах након фестивала у Пули, велики број позоришних представа професионалних и полупрофесионалних позоришних трупа итд), док су други сеоски домови културе показивали нешо веће опредељење ка аматерским формама. И поред тога видимо да се онај број становника села Омољице који посећује програме дома културе, у највећем проценту опредељејује не за “елитне” културне вредности, иако су позоришне представе на другом месту по посећености, већ за концерте народне музике, тј. вредности које припадају новокомпонованом културном моделу масовне културе. Ако томе придружимо и чињеницу да пољопривредно становништво знатно мање партиципира у институционализованом културном животу села већ да је склоније традиционалним облицима културног испољавања, а да радничка популација која у нешто већем броју посећује прогаме дома културе у свом слободном времену такође као и пољопривредна, обавља пољопривредне послове и упражњава традиционални стил живота, можемо закључити да концепт преображаја села путем институција као што су домови културе, није донео очекиване резултате ни у селима која нису оскудевала у материјалним средствима и која су развијала релативно богату програмску активност, па тим мање у селима у којима оваква културна ситуација није могла бити остварена.

 

 

 Литература

 

Веселинов, др Драган (1987) Сумрак сељаштва, Београд: Економика

 

Демак, Мирослав (1988) Позориште којем се зауставља природни развој, реферат на саветовању Културни живот села, Нови Сад: Покрајински комитет Савеза комуниста Србије

 

Димић, др Љубодраг (1988) Агитпроп култура, Београд: Рад

 

Домови културе у сеоским насељима (1965) Београд:КПЗ Србије, Републички секретаријат за културу, материјал за саветовање, Ваљево, Децембар 1965.

 

Драгићевић-Шешић, др Милена (1988) Свакодневница и стил живота сеоске омладине, Загреб: Социологија села, бр. 101/102/1988

 

Илић, др Јован (1984) Развој и основне карактеристике становништва југозападног Баната са посебним освртом на општину и град Панчево, Информатор, свеска 19, Панчево: Историјски архив

 

Истраживање облика културних и других друштвених активности сеоских школа, (1988) Нови Сад: Педагошки завод Војводине

 

Јовановић, др Жарко (1984) Радничка уметничка група Београд “Абрашевић“ 1905-1945., Београд: КУД Абрашевић

 

Јовић, др Борислав (1968) Економика и право уметничких делатности, I део, Београд: Уметничка академија у Београду

 

Јовичић, др Владимир (1976) Задаци СК у развоју самоуправних друштвено-економских односа у култури, У: Реферат на саветовању Задаци Савеза комуниста Србије у развоју самоуправних друштвено-економских односа у култури, Београд: Извршни комитет Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, 16. децембар 1976.

 

Ковач, Терез (1981) Неки аспекти услова живота и буџета времена младих на селу, Нови Сад: Савременост, бр. 9-10, стр. 212-215.

 

Концепција дугорочног развоја СР Србије до 2000. године (1982) Београд: Економски институт

 

Current, Richard N., Williams, Harry T., F.Grank Freidel, Grank F (1967) American History, A Survey, New York, second edition

 

Летић, Добрила, Урошевић, Леона ( 1988) Интеракција школе и других чинилаца друштвене средине у селу, реферат за саветовање “Културни живот села”, Нови Сад: ПК СКВ

 

Мајсторовић, Стеван (1966) Промене на селу и културна акција, Ниш: Гледишта, бр. 2, стр. 161-183.

 

Марков, Младен (1972) Шта са отаџбином, Панчево:ОО СУБНОР Панчева

 

О раду Народних универзитета на селу (1957) Ниш: Културно-просветна заједница Србије, Савез народних и радничких универзитета Србије, Ниш, 21. јуна 1957.

 

Србија водич кроз културу (1983) Београд: Завод за проучавање културног развитка, Туристичка штампа

 

Стојаков, др Светислав (1980) Актуелна идејно-политичка питања социјалистичког самоуправног преображаја културе (уводно излагање на седници Председништва ПК СКВ у НС), “Актуелности”, Нови Сад: ПК СКВ, мај 1980., стр. 13.

 

Сударски, Витомир (1971) Село и култура, У: Конгрес културне акције СР Србије, Крагујевац

 

Стојан Томић, Стојан (1969) Партиципација грађана у сеоским срединама, Културни живот, Београд, 7/1969.

 

Шувар, др Стипе (1988) Социологија села I, Загреб: Школска књига

 

 



[1] Ова студија представља измењену и допуњену електронску верзију дела докторске дисертације др Весне Ђукић Утицај организације културних делатности на обликовање културног идентитета села» одбрањене на Факултету драмских уметности у Београду 1995. Подаци који се наводе добијени су анализом садржаја аутентичних програмских и оперативних докумената из документације Завода за проучавање културног развитка Србије, Историјског архива Панчева, СИЗ културе и Центра за културу Панчево, СИЗ културе Војводине, Дома културе села Омољица и личне архиве аутора. Подаци су такође добијени и анализом одговора испитаника обухваћених истраживањем у селу Омољица (анкета-упитник), истраживањем аудиторијума РТС и ТВ НС, путем интервјуа са директорима Центра за културу у Панчеву и Дома културе у Омољици, библиотекарком дома културе у Омољици и интервјуима са једним бројем анкетиране популације села Омољице.

[2] Основни циљ објављивања ове студије након две деценије од њеног настанка је да укаже на чињеницу да је социјалистички режим изборима 2000. замењен демократским, а да културна и образовна инфраструктура села до 2013. није трансформисана, те да у недостатку дефинисане културне политике према селу, јавне установе настављају да обавља своју мисију као да до демократских промена није дошло.

[3] У: Проблеми културног рада на селу-финансијска и материјална база културно-просветног рада на слу, Културно просветно веће Југославије, документација ЗПКРС, свеска бр. 4, Београд, 1959, стр. 224.

[4] Један од циљева културне политике вођене одмах након ослобођења. Његово остваривање требало је да спроведе апарат агитације и пропаганде који је у ту сврху основала Партија документом “Свим ЦК и ПК о организацији агитације и пропаганде, А.ЦК СКЈ, II-к-1&14.март 1945.; Више видети: Љ. Димић, исто, стр. 30.

[5] Исто.

[6] Исто.

[7] Исто.

[8] Витомир Сударски, Село и култура, Конгрес културне акције СР Србије, Крагујевац, 1971, стр. 751.

[9]културно уметничко стваралаштво аматера као важан и незаменљив део културе Србије који у оквиру 3.000 облика окупља 400.000 чланова, дефинисан је 2009. као један од општих интереса у култури (Закон о култури, члан 6. тачка 18 – „подстицање аматерског културног и уметничког стваралаштва“). Због тога Национални савет за културу сматра да је неопходно хитно покретање поступка доношења закона о културно-уметничком аматеризму, који би дефинисао ову област, њен значај, улогу и облике делатности, као и основне носиоце делатности, њихово повезивање на територијалном нивоу, начин организације културно-уметничких манифестација (од општинских до републичких), критеријуме и начин финансирања, однос према новим алтернативним облицима стваралаштва и др; Видети: Извештај са Седме редовне седнице Националног савета за културу, одржане 7. марта 2012.

[10] Неки теоретичари овај период називају периодом просветитељста тј. просветитељског аматеризма иако просветитељство као покрет и просвећивање као послератна акција у Југославији нису у тој мери подударни да би се могли поистовећивати. Аматеризам се евентуално може повезати са облицима догматско-просветитељског културног модела и третирати као форма идејног просвећивања која у први план, као и сви облици овог културног модела, избацује “идеолошки ниво” уметничког дела. Овако посматран аматеризам био би облик догматско-просветитељског модела који је намењен аматерима, дакле особама које се културом не баве професионално, али који по форми и по садржају одговара моделу чији су припадници највећим делом културни радници и руководиоци - дакле културни естаблишмент. Међутим, аматеризам има одлике и елитне културе, тако да се чак не може говорити ни о његовој вези са догматско-просветитељским моделом, а да се не узму у обзир одлике које га повезују са овим другим доминантним културним моделом.

[11] Видети: Основа програмске концепције културно-уметничког аматеризма радника, радних људи и градјана у организацијама удруженог рада и месним заједницама, СИЗ културе општине Панчево, 1978.г., умножени материјал.

[12] Реферат о раду Савеза Културно-просветних друштава среза Панчевачког за 1953. годину, ИАП, фонд 366, кутија 1, стр. 4.

[13] Др Светислав Стојаков, Актуелна идејно-политичка питања социјалистичког самоуправног преображаја културе (уводно излагање на седници Председништва ПК СКВ у НС), “Актуелности”, ПК СКВ, Нови Сад, мај 1980., стр. 13.

[14] Основа програмске концепције културно-уметничког аматеризма радника, радних људи и грађана у ОУР и МЗ, исто, стр. 1.

[15] Др Владимир Јовичић, Задаци СК у развоју самоуправних друштвено-економских односа у култури, У: Реферат на саветовању Задаци Савеза комуниста Србије у развоју самоуправних друштвено-економских односа у култури, Београд: Извршни комитет Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, 16. децембар 1976, стр. 140.

[16] Исто, стр. 140.

[17] Институционализација, тј. институционирање неке делатности “не значи ништа друго него одредити јој место и положај у друштву”, дакле, утврдити везу рада са друштвом у коме се рад врши. Сходно томе, употребом овог израза, акценат је стављен на друштвену валоризацију аматерских делатности. Аматеризам је носио особине друштвено пожељног и друштвено санкционисаног рада, те се због тога може рећи да се као делатност којој је било одређено место и положај у дружтву, може звати институционираним радом. Значење израза институционализација, тј. институционирање било је потребно истаћи, јер ћемо се у даљој анализи културно-просветног рада сусрети са изразима “институција” и “организација” чија су значења посве другачија и односе се на оквире професионалног (институције) и аматерског рада (организације). Више видети у: Др Борислав Јовић, Економика и право уметничких делатности, I део, Уметничка академија у Београду, Београд, 1968., стр. 35.

[18] Резолуција је усвојена на Једанаестом конгресу СКЈ одржаном 20-23. јуна 1978.; видети: Реферат и завршна реч председника Тита, Резолуције, Статут СКЈ, Издавачки центар Комунист, стр. 161-180.

[19] Основа програмске концепције културно-уметничког аматеризма радника, радних људи и грађана у ОУР и МЗ, исто, стр. 1.

[20] Димић, исто, стр. 137.

[21] Димић, исто, стр. 138.

[22] Димић, исто, 138.

[23] Димић, исто, 138.

[24] Многа културно-уметничка друштва која су основана и у годинма непосредно пред почетак Другог светског рата када је свету већ претио немачки фашизам, била су од самог оснивања комунистички оријентисана. Нека од њих, а нарочито у Војводини била су чак идеолошко-политичка жаришта. У њима су се изучавале основе научног социјализма и припремала борба против класних и националних разлика с обзиром да је Војводина била вишенационална средина  са бројним немачким становништвом које је такође било окупљено око културних друштава званих “kulturbund” и капиталистички оријентисано. Дакле, културна друштва су била “фасада” идеолошко политичког рада још пре почетка Другог светског рата. Чланови ових друштава су били радници или “напредни интелектуалци” - социјалисти те већином синдикално организовани у радничким синдикатима или у организацији КПЈ. Њихова идеја је била омогућити радничкој класи да се уметнички ангажује и исказује. Забележена је реченица између лидера синдикалног покрета у Панчеву Стевице Јовановића и Марка Кулића “Марко, да ли ти знаш колико и радника, младића и девојака могло да постану велики глумци, писци и сликари када би само имало услова?” (у: Младен Марков “Шта са отаџбином», ОО СУБНОР Панчева, Панчево, 1972., стр. 24). Пример радничких КУД-ова је друштво Абрашевић из Београда са својим огранцима широм Србије. Абрашевић је као радничка уметничка група основан у Београду 1905. године у време настанка и интензивног рада радничког и социјалистичког покрета у Србији, а касније у време пред Други светски рат, његов рад је везан за раднички револуционарни покрет Комунистичке партије Југославије.Видети: Др Жарко Јовановић, Радничка уметничка група Београд “Абрашевић“ 1905-1945., КУД Абрашевић, Београд, 1984.

[25] Годишњи извештај Савеза Културно-просветних друштава среза и општине Панчево за 1950. годину, ИАП, фонд 366, кутија 1., стр. 1.

[26] Исто, стр. 2.

[27] Годишњи Извештај Савеза културно-просветних друштава среза и општине Панчево, исто, стр. 1.

[28] Извештај савеза КПД среза и општине Панчево у 1952., ИАП, фонд 366, кутија 1. стр. 3.

[29] Исто, Извештај за 1952. годину.

[30] Исто.

[31] Полугодишње саветовање КПД среза панчевачког на дан 1.ВИИ 1952., 1. ИАП, фонд 366, кутија, 1.

[32] Исто.

[33] Секције нису појединачно именоване па не постоји могућност да се врши поређење са стањем претходних година.

[34] Реферат о раду Савеза КПД среза панчевачког за 1953. годину, ИАП, исто, стр. 1.

[35] Полугодишње саветовање КПД среза панчевачког на дан 1. VII 1952., исто.

[36]Исто

[37] Из реферата председника Тита на VI Конгресу, У: Реферат о раду Савеза КПД среза Панчевачког за 1953. годину, исто, стр. 9.

[38] Исто, стр. 8.

[39] Не располажемо подацима за села: Долово и Старчево.

[40] Подаци о броју становника у: Др Јован Илић, Развој и основне карактеристике становништва југозападног Баната са посебним освртом на општину и град Панчево, Информатор, 19, 84, Историјски архив Панчево, таб 2, бр. 2.

[41] Исто.

[42] Реферат о раду Савеза КПД среза панчевачког за 1953. годину, ИАП, исто, стр. 4.

[43] Исто, стр. 6.

[44]Broj чlanova folklornih sekcija kretao se od najmanje 12 u Jabuci do najvi[e 33 u Glogonju. Procentualno, u Jabuci (4623 stanovnika( folklornim amateriзmom bavilo se 0,25% dok je u Glogonju, koji je naroчito negovao folklor i imao omladinsku folklornu grupu (3175 stanovnika( bilo je aktivno 1,03% stanovnika.

[45] Referat o radu Saveзa KPЗ sreзa Panчevaчkog зa 1953. godinu, isto, str. 7.

[46] Isto, str. 7.

[47] Др Јован Илић, Развој и основне карактеристике становништва југозападног Баната са посебним освртом на општину и град Панчево, Информатор, свеска 19, Панчево: Историјски архив, 1984.

[48] Др Јован Илић, исто.

[49] Реферат о раду Савеза КПД среза Панчевачког за 1953.г., исто, стр. 9.

[50] Назив за ове установе, касније организације удруженог рада, није био јединствен већ се често мењао, али се увек односио на домове културе, и народне универзитете.

[51] Прва позоришна представа на словачком језику у Ковачици одржана је 22. фебруара 1914. године у Јармоцковој крчми. био је то комад Кубо од словачког писца Јозефа Холлехо (у: Ковачица, Монографски приказ, МЗ Ковачица, 1977, стр. 67). У Старој Пазови прва представа на словачком одиграна је 1903. године а у Бачкој Паланци 1902. године (у: Мирослав Демак, Позориште којем се зауставља природни развој, реферат за саветовање “Културни живот села, организатор ПК СКВ, Нови Сад, 1988.).

[52] Аматеризам у оп[тини Панчево (место, смисао вредност), КПЗ општине Панчево, марта 1979., Панчево, стр. 1.

[53] Исто, стр. 2.

[54] Ференц Деак, председник културно-просветне заједнице Војводине, дискусија на седници председништва ПКСКВ 21. март, 1980. У. Актуелна идејно-политичка питања социјалистичког самоуправног преображаја културе, Акутелности, Нови Сад, 1980, стр. 38.

[55] Аматеризам у општини Панчево, исто, стр. 2.

[56] Аматеризам у општини Панчево (место смисао, вредност), исто, стр. 3.

[57] Подаци изведени на основу пописа становни[тва станова и пољоприврд, у:Војводина у бројкама 1952-1982., покрајински завод за статистику, Н.С. фб. 1983., табла 2.02.1., стр. 83-86.

[58] За Стару Пазову се по овом критеријуму не може рећи да је место са више од пола пољопривредног становништва нити да више од пола домаћинстава има пољопривредно газдинство, иако по другим особинама и она јесте насеље прелазног типа (прим.аут.)

[59] Статистички годишњак општине Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово, Панчево, Пландиште, Покраијински завод за статистику, Нови Сад, одељење у Панчеву, 1987, таб. 103-04, стр. 48.

[60] Клуб филмских и фото аматера “Жисел” Омољица, 1968-1983, монографија, аутор Љубисав Миловљевић. Клуб филмских и фото аматра Жисел, Омољица, 1984, стр. 7, 8.

[61]Статистички годишњак Општина Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово, Панчево и Пландиште, ПЗЗС Нови Сад, одељење у Панчеву, 1977. таб. 104-04, стр 49.

[62] Ђорђе Ђаков, “Друштво старо читав век”, чланак, Панчевац, 14. феб. 1992.

[63] Видети Монографију “Банатско Ново Село” 1765-1977., Б.Н.Село, 1978., стр. 180-185.

[64] Из извештаја о раду самоуправне интересне заједнице културе општине Панчево за период јануар - јуни 1984. године, Панчево, септ. 1984., стр. 29.

[65] СИЗ културе општине Панчево, Панчево, 1978., (није датумирано али се може ситуирати у ову годину ако се узму у обзир документи који се наводе као полазиште прогрмске концепције (прим.аут).

[66] Исто, стр. 12.

[67] Службени лист СПВ број 1/77; Резолуцију је донела Скупштина САП Војводине 1976. године (прим.аут.).

[68] Исто, стр. 12.

[69] Исто, стр. 2.

[70] Основа програмске концепције културно-уметничког аматеризма, исто, стр. 1.

[71] Исто, стр. 3.

[72] Исто, стр. 4.

[73]Исто, стр. 5.

[74] Исто, стр. 6.

[75] Аматризам у општини Панчево (место, смисао вредност) КПЗ општине Панчево, Панчево, март 1979. год.

[76] Исто, стр. 3.

[77] О раду Народних универзитета на селу, Културно-просветна заједница Србије, Савез народних и радничких универзитета Србије, Ниш, 21. јуна 1957., стр. 6.

[78] Исто, стр. 6.

[79] Исто, стр. 6.

[80] Исто, стр. 6.

[81] Исто, стр. 7.

[82] Сељаку је било онемогућено да поседује трактор и друге велике пољопривредне машине па је он био принудјен да користи задруге (прим.аут).

[83] Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 85.

[84] Из Извештаја Главног задружног савеза Србије 1958. У: Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 173.

[85] Из извештаја КПЗ Србије од 28.11.1958. године, У: Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 174.

[86] Сви подаци о курсевима и семинарима у: Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 169-172.

 

[87] Колико је у просеку било полазника по једном курсу или семинару од укупно 70 организованих у области техничког образовања.

[88] Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 172, 173.

[89] Упутство о усменим новинама, Сервис..., фонд Министарства просвете ДФЈ, у: Димић, исто, стр. 140.

[90] Исто, стр. 140.

[91] Записник са састанка АГИТПРОП-а по питању рада на селу, 3.ИВ 1948., А.ЦК СКЈ У: Димић, исто, стр. 142.

[92] Димић, исто, стр. 141.

[93] Решење Народног одбора среза Панчево број 17907 од 29. септ. 1954. године, У:ИАП, фонд 405, кутија 6.

[94] Из Дневника рада Просветно домаћичког течаја 1953/54. године у Омољици, исто.

[95] Просветно-домаћички течај Јабука 1948-1950., ИАП фонд 364, кутија 2, Захтев за одобрење изводјења културно-уметничког програма.

[96] Течај који је почео са радом 30.12.1948.г. похађјало је 18 особа са завршене 4 разреда основне школе, 2 са два разреда основне школе, 11 особа са једногодишњим течајем и једна полугодишња “аналфебетка”, У: ИАП, фонд 364, исто.

[97] ИАП, фонд 364, Курс методике, док.бр. 14231.

[98] Димић, исто, стр. 130.

[99] Исто, стр. 130.

[100] Исто, стр. 131.

[101] Исто, стр. 131.

[102] Према Извештају Одељења за народно просвећивање Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ за април 1946.; У: Димић, исто, стр. 132.

[103] Интервју аутора са полазником течаја описмењавања Миљаном Мирчетић, 1992.

[104]Питање бр. 20 анкете - упитника, истраживање аутора, исто.

[105] Интервју аутора са учитељем Георгијем Ђукићем, 1992.

[106] Културно-просветни живот на селу, Главн одбор ССРН Србије, Београд, феб. 1962., документација ЗПКРС.

[107] Законом о седмогодишњем школовању донетим октобра 1945. године обавезно школовање прописано је за период од 4-7 година а у мају 1952. општим упутством о школовању и школама за опште образовање, обавезно школовање је продужено на 8 година за сву децу од навршене 15 године; У: Проблеми културог рада на селу, 1959., исто, стр. 50.

[108] Видети више: Веселин Илић и сарадници, Школа-средиште културе, Ниш 1992., стр. 23, 24.

[109] Стипе Шувар, Социологија села I, исто, стр. 195.

[110] Richard N.Current, T.Harry Williams, F.Grank Freidel, American History, A Survey, New York, 1967., second edition, page 48.

[111] Стипе Шувар, Социологија села I, исто, стр. 192.

[112] Проблеми културног рада на селу,исто, стр. 50, 51.

[113] Стипе Шувар, Социологија села I, исто, стр. 194.

[114] У Србији је 1963. године било 5003 основне школе што значи да је једна (1,2) школа долазила на једно насеље; У: С.Шувар, исто, стр. 192.

[115] На подручју уже Србије било их је 18,3%  деце старије од 10 година, у Војводини 13,7% и на Космету 15,9%; У: С.Шувар, исто, стр. 192.

[116] Мр Триво Инђић, реферат на научном симпозијуму “Маркетинг у уметности, уметност у маркетингу”, јуни 1993., подаци из: “Положај образовања и културе у периоду транзиције” Савезно министарство за просвету и културу, 1993.

[117] У селу Еилте, 4 км од Ходенхаген-а, 40 км од Хановера (Немачка) посетила сам власника алтернативне фарме (Heinr Hellberg, 35 г.) који живи и ради на породичној фарми наслеђеној од оца; завршио је основну, средњу и “мајсторску школу” за пољопривреднике (Fach Hoch Schule) чиме је стекао право да обучава ученике. У време кад је интервју рађен имао је два ученика који су живели и радили на фарми а једном недељно одлазили на теоријску наставу у месту у којем је школа. Обучавање траје три године. Сестра власника фарме такође студира “аграр” и лети ради на родитељској и братовљевој фарми. Обоје говоре енглески поред матерњег језика. Из интервјуа аутора са г. HeinerHellberg-ом, авугст, 1990.

[118] Прорачуни аутора на основу података У: Јован Илић, исто, табла 53 (Преглед становништва југозападног Баната по шклолској спреми и писмености 1981.)

[119] Исто.

[120] Routh Tronton, Peasant Renaissance in Yugoslavia, Лондон, 1952., страна97; У:Стипе Шувар, социологија села I, исто, стр. 196.

[121] Видети: Стипе Шувар, Социологија села I, исто, стр. 195.

[122] Терез Ковач, Неки аспекти услова живота и буџета времена младих на селу, Савременост, Нови Сад, бр. 9-10, 1981., стр. 212-215.

[123] Квалитативна истраживања обухватила су приближно 1% популације села. Укупан број становника је 1981. године износио 6.500 а данас се мало повећао; подаци у: Јован Илић, Развој и основне карактристике становни[тва југозападног Баната са посебним освртом на општину и град Панчево, исто, таб. 2.

[124] Истраживање аутора, јан.-април 1992., Омољица.

[125] Питање бр. 35 у анкети-упитнику, исто.

Напомена: анкетом-упитником су биле обухваћене све старосне структуре становништва па тако и млади који су обухваћени категоријама “Деца” рођени од 1940-60. и “унуци” од 1960-1980.г.

[126] Рут Тронтон, исто.

[127] Неки задаци СО у производњи, образовању и стварању услова за културни и дру[твени живот на селу, ЦК Савез омладине Србије, март 1966., стр. 1.

[128] Исто, стр. 13.

[129] Током 1965. године 42% сеоских пољопривредних домаћинстава је [коловало своје наследнике, исто, стр. 13.

[130] Истраживање аутора, јан.-април 1992., Омољица

[131] Културни живот сеоске омладине, група аутора, Завод за проучавање КРС, 1989., Београд, рукопис  25.

[132] Културни живот сеоске омладине, 1989., исто.

[133] Милена Драгићевић-Шешић, Свакодневница и стил живота сеоске омладине, Социологија села, Загреб, бр. 101/102/1988.

[134] Овде треба имати у виду већ наведене културне функције школе које су биле нормативно прописане али које нису биле оствариване упракси, прим.аут.

[135] Израз оног времена који је касније изгубио на актуелности; указивао је на општи значај неке појаве, супротно значењима: сепаратизација, елитизација и сл. и доводио је појаве у конткст са општим друштвеним, идејним и политичким токовима (прим.аут.)

[136] Истраживање облика културних и других друштвених активности сеоских школа, Педагошки завод Војводине, 1988. година; истраживањем обухваћено 143 сеоских школа у Војводини.

[137] Добрила Летић и Леона Урошевић, Интеракција школе и других чинилаца друштвене средине у селу, реферат за саветовање “Културни живот села”, организатор ПК СКВ, Нови Сад, 1988., табела бр. 5.

[138] Исто, табела бр. 1.

[139] Исто, табела бр. 3.

[140] У Војводини; Сл.лист САПВ, Прописи Просветног савета, бр. 2, 1985.

[141] Добрила Летић и Леона Урошевић, исто, таб. 7.

[142] Исто, стр. 4.

[143] Истраживање аутора, јан.-април 1992., Омољица, исто; питање бр. 47 “Да ли посећујете програме које оргнизује школа, библиотека, клуб или спортско друштво”.

[144] О раду народних унивезитета на селу, Културно-просветна заједница Србије, Савез радничких и народних универзитета Србије, Ниш, 21.јуна 1957. документација ЗПКРС.

[145] Подаци у: Србија водич кроз културу, ЗПКРС и Туристичка штампа, Београд, 1983., стр. 25-44.

[146] Исто, стр. 25-44.

[147] Израз преузет из анализе организација за основно ширење културе, у: Србија -водич кроз културу, исто, стр. 25.

[148] У: Концепција дугорочног развоја СР Србије до 2000. године, Економски институт Београд, март 1982., стр. 114-115.

[149] У: Културно-просветни живот на селу, Главни одбор ССРН, Београд, феб. 1962.

[150] У СР Србији је 1968. године било 8.191.000 становника од чега је на селу живело 74% што чини 6.061.340 становника; видети у: Материјалне основе културног живота на селу Србије, ЗПКРС документација, свеска 11, Београд, 1969., стр. 2, 3.

[151] Проблеми културног рада на селу, исто, 1959., стр. 94-96.

[152] Материјалне основе културног живота на селу, исто, стр. 2, 3.

[153] Проблеми културног рада на селу, исто, стр. 94.

[154] Сви подаци о раду Народног универзитета за село са седиштем у Београду преузети из: “Културно-просветни живот на селу”, Главни одбор ССРН, исто, 1962., стр. 5-8.

[155] Веселинов Драган, Сумрак сељаштва,Економика, Београд, 1987, стр. 136.

[156] Исто, стр. 135.

[157] О раду народних универзитета на селу, реферат Вученов Николе, председника Савеза радничких и народних универзитета Србије на саветовању у Нишу 21. јуна 1957., документација ЗПКРС, стр. 6.

[158] О раду народних универзитета, реферат, исто, стр. 6.

[159] Исто, стр. 7.

[160] Драган Веселинов, Сумрак сељаштва, исто, стр. 35.

[161] У: Проблеми културног рада на селу, јан., 1959., исто, стр. 100, 101.

[162] Проблеми културог рада на селу, јан. 1959., исто, стр. 101.

[163] Културно-просветни живот на селу, Главни одбор ССРН Србије, Београд, феб. 1962., стр. 3-6.

[164] Исто.

[165] Шувар Стипе, Социологија села I, исто, стр. 87.

[166] Исто, стр. 87.

[167] Исто, стр. 87.

[168] Анализе аутора на основу података у: Србија-водич кроз културу, исто, стр. 44-61.

[169] Милена Драгичевић - Шешић, Књижевна комуникација и културна анимација, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, септ. 1989.,стр. 276.

[170] Анализа аутора на основу података У: Србија - водич кроз културу, исто, стр. 44-61.

[171] Љ. Димић, исто, 137.

[172] Љ.Димић, исто, стр. 136, 137.

[173] Проблеми културног рада на селу, Културно-просветно веће Југославије, Документација ЗПКРС, свеска бр. 4, Београд, 1959.

[174] Упутство за ”Оснивање матичног дома културе”, 25.6.1945., Сервис... фонд Министарств просвете, У: Димић, исто, стр. 136.

[175] Подразумевају се све сличне форме: културни центри, културно-обрзовни центри, домови револуције, домови омладине и пионира и слично.

[176] На основу пописа организација за основно ширење културе; У: Србија-водич кроз културу, исто, стр. 25-44.

[177] Подразумевају се све сличне форме, као и горе.

[178] У селима и градовима.

[179] Видети део о радничким и народним универзитетима под 4.2.

[180] Стојан Томић, Партиципација грађана у сеоским срединама, Културни живот, Београд, 7/1969., стр. 561-570.

[181] Овде се нарочито мисли на текст Миливоја Иванишевића “Немогућност културног развоја села”, Култура, Београд, бр. 38, 1977. али и на друге, њему сличне.

[182] Републички секретаријат за културу спровео је 1965. анкету о раду сеоских домова културе у селима четири типа комуна: Панчева, Бруса на Копанику, Петровца на Млави и Суве реке на Космету; У: Стеван Мајсторовић, Промене на селу и културна акција, Гледишта, бр. 2, 1966., стр. 161-183.

[183] Стеван Мајторовић, исто.

[184] Подаци добијени анкетом у 77 општина Србије за 1972. год. У: Културни живот села, документација истраживање, ЗПКРС 1975., стр. 59-81.

[185] Исте године у Србији је било 6.081 насеља, међутим, није могуће извести податак о проценту насеља са ДК у односу на укупан број насеља, јер су нека имала више од једног Д.К.; У: Материјалне основе културе, исто, стр. 41.

[186] У: Материјалне основе културног живота на селу, исто, стр. 46.

[187] У: Културно просветни живот на сeлу, Главни одбор ССРН Србије, Београд ЗПКРС, документација, фебруар 1962.

[188] Материјал за припрему средњорочних планова развоја културе у САП Војводини 1976-1980., СИЗ кулутре Војводине, Нови Сад, нов. 1975., стр. 19.

[189] анкета спроведена 1972. године, ЗПКРС У: Културни живот села, документација истраживања, исто, стр. 59-81.

[190] Видети: Материјалне основе културног живота на селу, ЗПКРС, документација свеска 11, Беогрд, 1969., стр. 41.

[191] Пример: у анкети ЗПКРС наводи се да је анкетирано 77 општина Србије без напомене да ли се подаци односе на територију републике са или без покрајина, док се у једном сегменту анкете види да су анализиране само регионалне заједнице уже Србије, што свакако не значи да се у другим сегментима не анализирају подаци и из Војводине и са Косова. Истраживање је обављено 1972. године; У: Културни живот села, ЗПКРС, 1975., документација истраживања, видети табелу бр. 1 на овој страни.

[192]Kulturni жivot sela, 1975, isto, str.63, 64.

[193] Према прорачунима процентуалног учешћа становника појединих насеља у односу на удаљеност места; У: Материјалне основе културног живота на селу, ЗПКРС, документација, свеска 11, исто.

[194] Израз оног времена, долази од латинског distractio: разонођење, забављање, прим.аут.

[195] категоризација у: “Културно-просветни живот на селу, 1962., исто, стр. 11, 12.

[196] У: Материјалне основе културног живота на селу, 1969., исто, стр. 61.

[197] Материјал за припрму средњорочних планова развоја културе у САП Војводини 1976-1980., исто, стр. 19.

[198] Исто, стр. 19.

[199] Извод из акционог програма за спроводјење Резолуције о самоуправном организовању и остваривању доступности културе радним људима, Извршно веће СкупштинеСАПВ, Изв[ни одбор Скуп[тине СИЗ културе Војводине и Председништво КПЗ Војводине, март 1978., Нови Сад, умножени материјал.

[200] Основа програмске концепције културног деловања домова културе у Војводини, КПЗ Војводине, Нови Сад, 1977., умножени материјал стр. 4, глава 4.

[201] Исто, стр. 4, глава 4.

[202] Исто, стр. 4, глава 4.

[203] Основе програмске концепције деловања домова културе у Војводини Извршно веће Скупштине САПВ, Извршни одбор СИЗ културе Војводине, Скупштина КПЗ Војводине, март 1978., умножени матријал, Нови Сад, стр. 3, глава 1.

[204] Документа којим ми располажемо “Основе програмске концепције деловања домова културе у САП Војводини” усвојили су извршни органи Скупштине Војводине, СИЗ културе Војводине и КПЗ Војводине. Слична процедура је била спроведена и на територији Србије без покрајина, нап.аут.

[205] Извод из акционог програма за спровођење Резолуције о самоуправном организовању и остваривању доступности културе радним људима, Нови Сад, 1978., исто.

[206] Из записника са Саветовња КПЗ општине Панчево са представницима домова културе, 6.2.1965., ИАП, фонд 598, кутија 4, дискусија Катић Марко.

[207] Исто, дискусија Ђура Маринковић.

[208] Самоуправни споразум о програмској интеграцији и пословно-техничкој сарадњи културног центра и домова културе.

[209] Према изјави директора Дома културе у Омољици, Ђурице Јованова, интервју, 1992.

[210] Интервју аутора рада са директором Центра за културу, Зораном Ротаром, 1992.

[211] Из интервјуа аутора рада са директором Дома културе у Омољици, Ђурицом Јованов, 1992.г.

[212] Анализа остваривања програмске функције домова културе у насељеним метима општине Панчево, СИЗ културе општине Панчево, Панчево, окт. 1984., стр. 5, 6.

[213] Из интервјуа са Ђурицом Јованов, директором дома културе у Омољици.

[214] Подаци у: Домови културе у сеоским насељима, 1965., исто.

[215] Др Јован Илић, исто, таб. бр. 2.

[216] Др Јован Илић, исто, таб. 26.

[217] 1953. је у селу било свега 32 становника запослених у индустрији да би се 1971. попео на 392 док се број пољопривредника смањивао са 1897 на 117 истих година; сопствене анализе на основу података, у: Јован Илић, исто, таб. 40, 43.

[218] 1981. године је дневних миграната - радника у селу било 1313 или око 1/5 становништва, Јован Илић, исто, таб. 31.

[219] Ученика и студената који се школују ван села било је у 1981. око 150; према подацима у: Јован Илић, исто, таб. 31.

[220] Узећемо да укупан број становника села Омољиц аизноси око 7.000 јер је 1981. године износио преко 6.500, а село показује тенденцију раста не смањења броја становника.

[221] Из интервјуа са библиотекарком Дома културе добили смо податак да је библиотека била претплаћена на три дневна листа: Политика, Вечерње новости и Новосадски Дневник.

[222] Недељни лист “Панчевац” а часописи: НИН, Илустрована политика, Над, Базар и уместо Базара, часопис Интрвју када је почео да излази, из интервјуа са библиотекарком, Јожицом Васић, 1992.

[223] Питање број 32, анкета-упитник, Омољица, 1992.

[224] Видети део рада: Кино-фото клуб “Жисел” у Омољици

[225] Питање број 38 и 50.а, анкета-упитник, Омољица,1992.

[226] На основу одговора добијениха анкетом-упитником дошли смо до закључка да концерте народне музике посећује 57,14% испитаника, прим.аут.

[227] Стеван Свилар, пољопривредник, староседелац, рођ. 1932., због сеоске тематике - види се живот на селу у земљи и иностранству.

[228] Они су са Пулског фестивала одмах долазили у Омољицу, прим.аут. Раде Вуковић, средња школа, досељеник, 1950. зато што су са Пуле и сл.

[229] Спасојев Жива, основно образ. пољопривредник, староседелац, рођен 1930: зато што је слава, Косара Петровић, пољоп.основно, досељеник, 1922. исто. Савковић Иван, пољопр. староседелац, основно, рођ. 1920. иде на Жисел али не гледа филмове.

[230] Лазар Кузмановић, радник, КВ, староседелац, 1930: да се упознам са филмовима и изложбама.

[231] Организован је циклус вечери поезије песника-сељака, прим.аут.

[232] Извештај о реализацији програма рада Дома културе за 1984. год., Омољица, 1985.

[233] Идете ли на програме у дом културе у Омољици (пит.бр. 36); за оне који су одговорили “да” - најчешће идете: =у биоскоп =на поз.представе =на фолкорне приредбе на концерте озбиљне, забавне, народне музике (подвући) = изложбе =на све подједнако = трибине =књижевне вечери (пит.бр. 36а - испитанику је омогућено да да ви[е одговора): Које време Вам одговара за посету програма: =преко недеље =викендом =зими =лети =прилагођавам се; Да ли на програме у дом културе одлазите организовано - у групи (школа, колектив) или појединачно (пит.бр. 39); Да ли Вас обично зову пријатељи или Ви зовете њих (пит.бр. 41); Да ли сте некад добили позивницу од Дома културе (пит.бр. 42); Шта  Вас наведе да одете на програм: =видим плакат =добијем позивницу = позову ме пријатљи =прича се о томе =чуо/ла сам рекламу на ТВ/радио =неки други мотив (пит.бр. 43); Кад би се исто вече у Омољици организовали ови програми, за који би сте се Ви одлучили: =поз.представе =концерт озб.муз. =естрадни програм =биоскопска представа =трибина =аматерска приредба =ни један (пит.бр. 44).

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Twitter
08 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Подржани од стране