Бројач посета

Icona74011
ДанасДанас47
ЈучеЈуче81
Ове недељеОве недеље513
Овог месецаОвог месеца1889
Све посетеСве посете74011

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

ЂУКИЋИ

Приче на слово Ђ

 

Породица Ђукић, као и многе друге породице из Омољице, има богату и необично занимљиву историју. Писани подаци о њеном животу у селу почињу од Лазара Ђукића (1858-1927), а пре њега нема ни усмених ни писаних података. Међутим, историја ове породице, преко лозе Васојевића, сеже чак до лозе Немањића. Према књизи др Славољуба Ђукића „О Ђукићима“, Ћукићи воде порекло од краља Милутина (Стефан Урош II Милутин, 1282-1321) преко његовог унука Стефана Васоја, по којем су Васојевићи добили своје племенско име, до потомка Ђуке, родоначелника Ђукића који је 11. колено од Стефана Немање. Ово потврђује и други извор према којем Ђукићи потичу од Ђуке из племена Восојевића (Лијева ријека, Црна Гора) У књизи се по општој шеми развоја братства Ђукића, види да је Ђука имао синове: Вукашина, Вука и Бошка. За Бошкове потомке нема јасних података, али усмено породично предање каже да су се населили у околини Смедерева у селу Дражањ, у Пожаревцу, као и у Банату. Они су из Лијеве реке најпре били прешли у долину Лима, а затим преко Дунава дошли у близину Панчева који је, како пише Милекер, био «најјачи и најимућнији град у банатској граници са претежно српским становништвом». У породичном предању запамћено је да су дошли у Омољицу вероватно негде у време друге сеобе Срба (1737), али од тада до рођења Лазара Ђукића (1858-1927) прошло је 123 година, и о том периоду нема података. Породични надимак им је био Зеканови, а постоје документи из периода 1884, 1887, 1890 у којима се спомиње и име Ђукић Зекан.

  • Запрешаћујућа је сличност између Плавске жупе у долини Лима и Омољице: на оба места постојала је граница по којој се простирала војна крајина настала због одбране од Турака. Драга сличност била је ратарство и производња житарица. Цела Плавска Жупа укључујући и место Метех у којем је живело највише Ђукића, била је метох Манастира Високи Дечани, а Омољица је, као и Плав, чувена по плодној земљи на којој се гаје житарице. Источна Србија где су отишли неки Бошкови потомци, такође је била војна крајина (Источна Крајина). То указује и на могућност да су Бошкови потомци прво населили источну Србију, па Дунавом прешли у Банат. Омољица је тачно преко пута Гроцке и Ритопека, па је било довољно прећи Дунав и из Србије доћи у Банат. Тим путем је у време Банатске границе обављана и трговина са обе стране Дунава. Можда је деда Лазин деда (или прадеда) тако прешао у Банат – питају се Весна и Биљана Ђукић, једине директне наследнице Лазара Ђукића из Омољице.

 

Време у којем су живели Бошко и његови потомци било је тешко за православне хришћане, па се лако може разумети зашто су прешли у Банат. У свим покретима Срба од краја 16. века па кроз 17. и 18. век провлачи, више или мање видљива, идеја о збацивању туђинског јарма ради националног ослобођења и обнове. Крајем 16. века или почетком 17. сачувано је и једно дечанско виђење српских неприлика, из пера протокалиграфа писарске радионице манастира Дечана [можда самога игумана Јевстатија] "у тешка и невољна времена, која су само мало боља од [времена] првих прогона хришћана; тада људи призиваху смрт, а не живот". Ни првих година 17. века није било боље. Сам патријарх пећки Јован сведочи 17. новембра 1602, у запису на једној књизи која се чува у Хиландару: "и у те невољне године нигде хришћанин миран не беше, ни ми грешни, од насиља туђинаца Измаилћана". Писале су се књиге и у шуми, кришом од Турака: "и простите, аште буде где што погрешено, кријах се от Турак по шуми те писах ва лето 7143 [тј. 1635]". Поготову црква, у лику својих патријараха и епископа и осталог свештенства и монаштва, носи и негује ту идеје. Она, пре свега, у својим култовима и књижевним текстовима преноси поруку и развија свест о временима хришћанске, слободне немањићке државе српског народа. Око светих моштију српских владара и архиепископа она окупља народ ради помена не само тих светих лица као светаца цркве него као владара и црквених поглавара који су духовно и физички присутни у сваком историјском тренутку народа.

 

Извори:

Братство Ђукића у Васојевићима (1988) допунио, прерадио и припремио за штампу Мирко Зарије Маркова Ђукић, Титоград

Славољуб Ђукић, О Ђукићима http://www.sdjukic.com/djukici.html

http://www.spcoluzern.ch/forum/index.php?topic=87.0

 

Повезане приче: Ратари, Трговина, Православље, Црква

09 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30

Подржани од стране