Бројач посета

Icona68494
ДанасДанас23
ЈучеЈуче66
Ове недељеОве недеље496
Овог месецаОвог месеца1736
Све посетеСве посете68494

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

ЗЕМЉА

Приче на слово З

 

  • Наша планета Земља је живо биће, наша прамајка. Много јој дугујемо, мада нам је све то поклонила. Понешто је наплатила, али оно што је највредније: ваздух, воду, небо, звезде, вид, слух, памет, то нам је дала бесплатно! Сад нас опомиње: пита нас зашто не чувамо то што смо добили на поклон! Опомиње нас да и њу боле наше глупости! Грди нас што се играмо неукротивим васионским силама! Шамара нас што се мешамо у божје послове! Тресе да нас пробуди, да мало и ми о њој поведемо рачуна – пише Љубивоје Ршумовић у својој причи „Шта дугујемо Земљи“.

А на селу, земља је још вреднија. Социолог села Стипе Шувар истиче да је у сељачком начину живота земља основни природни услов и главно производно средство. Зато је њено поседовање основна друштвена вредност из које произилази читав низ других вредности, образаца мишљења, понашања и животних стилова често повезаних са религијом. Земља је сељаку потребна да би производио храну за себе и друге, а његов однос према њој огледа се и у низу норми које произилазе из производног процеса повезаног са земљом, природним циклусима, годишњим добом, културом и религијом.

 

У време оснивања банатске границе сваки домаћин је имао по двадесет јутара добре земље. Плодност те земље је била „тако колосална да ђубрење шкоди“, писао је чувени хроничар Милекер, па је да би се поспешила пољопривреда од 1787.године уведена регулатива да „никакво земљиште које се може обрадити не остане пусто, а ради сејања употребљавати најбоље и најчистије семе“.

  • Камо среће да је та норма остала на снази све до данас јер бисмо имали богатог сељака на богатој земљи. Уместо тога у Титовој Југославији сељаштву је земља одузимана. У породичној архиви моје мајке сачувани су документи о конфискацији коју је 1953. године спроводила Влада ФНРЈ, али и о изузећу одређених катастарских парцела на зехтев њене прабаке Зорке у којем је она навела да јој је та земља потребна за издржавање и школовање унука. Од ње је тада откупљено 8 парцела њива и ливада II, III и IV класе у укупној површини од 2 јутра и 218 кв.хв. У породичној документацији налазе се и отплатни бонови ФНРЈ који су доспевали на наплату 1974.године, али очигледно нису били наплаћени, па су данас део моје колекције старог новца и хартија од вредности. Након 40 година одузета земља је 1992. године враћена њеном унуку Георију Ђукићу по захтеву за враћање земљишта општине Панчево. Ја сам тада обилазио ту земљу са деком, а данас је она моје власништво – са поносом и задовољством прича унук Зоран Дојчиновић, оснивач и председник удружења љубитеља Парка природе „Поњавица“.

 

Извори:

Срећко Милекер (2004) Историја банатске војничке границе 1764-1873, Панчево, Историјски архив, стране 34,37,62

Љубивоје Ршумовић (2012) Планирање прошлости, друго издање, Београд: Лагуна, страна 24

Стипе Шувар (1988) Социологија села 1, Загреб: Школска књига, страна 71.

 

Повезане приче: Водица, Млин, Ратари, Трговина

07 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Подржани од стране