Бројач посета

Icona68494
ДанасДанас23
ЈучеЈуче66
Ове недељеОве недеље496
Овог месецаОвог месеца1736
Све посетеСве посете68494

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

ИНТЕРВЈУ

Приче на слово И

ИНТЕРВЈУ: др Весна Ђукић Дојчиновић, доцент на Факултету драмских уметности у Београду и предавач предмета Културна политика.

 

 


 

КУЛТУРНАПОЛИТИКА:

Село и туризам - идентитет села се последњих година изгубио. Село се урбанизује а град провинцијализује у најгорем смислу те речи. Како вратити смисао селу, а граду достојанство -  била је главна тема разговора са нашом Омољчанком, доцентом на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду и предавачем предмета Културна политика, др Весном Ђукић Дојчиновић која већ више година проучава село.

 

 

ЗАШТО СЕ УОПШТЕ БАВИМО СЕЛОМ? КОГА УОПШТЕ ДАНАС ЗАНИМА СЕЛО?

 


- Прво, данас у Србији на селу живи око 50 % становништва који су на ивици егзистенције зато што је пољопривреда осиромашена, а пресушили су и додатни приходи мешовитих домаћинстава које су стицали радећи у фабрикама – пошто су фабрике престале са радом. Брине ли ко о њему? Заступа ли ко његове развојне потребе и развојне могућности, а да притом уважава све посебности села? НЕ! А касније ћемо видети и зашто. Дакле, 50% људи је на маргинама друштва. Нико се њима не бави, а ако се и бави, то ради са презиром. А сетимо се приче о позитивној дискриминацији – жене, деца, старци, роми, црнци – а сеоско становништво?
Друго, једна од значајнијих тековина савремене европске културне заједнице је редистрибуција становништва из града у село. Обрнуто од процеса који је на делу овде. Међутим, проблем редистрибуције је у сукобу култура – културе дођоша и културе староседелаца. Оне су у конфликту пошто се не разумеју. И зато културна политика тих земаља предузима мере да се они упознају и да се конфликти смире. Код нас још увек нема конфликата зато што нема масовних повратака. Али, појединци се већ враћају, а враћаће се све више. Село ће поново оживети – то је сасвим сигурно. Зато њиме треба да се бавимо. А најпре, треба да га упознамо. Да знамо које су његове особене вредности и да научимо да их уважавамо и поштујемо.
Треће, културни туризам је нова тековина културне политике. Зато што су земље схватиле да култура може да се повезе са тржиштем и да та спрега доноси добробит друштву – и духовну и материјалну. Пошто је један од облика повезивања културе и тржишта културни туризам, а сеоски туризам је подоблик културног туризма…шта можемо да закључимо?

 


ДАКЛЕ, ШТА ЈЕДНА ИНОВАТИВНА КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У СЕЛУ МОЖЕ ДА ПОНУДИ КАО ЊЕНУ СПЕЦИФИЧНОСТ? КОЈА ЈЕ ТО СПЕЦИФИЦНА ВРЕДНОСТ СЕЛА КОЈА МОЖЕ ДА БУДЕ ПРИОРИТЕТ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ СЕЛА?

 

- Сеоски туризам као облик културног туризма, дефинитивно!

 

ЗАШТО БАШ КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ У СЕЛУ?

 

- Зато што културни туризам доноси новац, а село је погрешном развојном политиком која га је скрајнула са друштвених токова, толико осиромашило да су му, поред пољопривреде, потребни додатни извори прихода. 
Зато што културни туризам задржава младе у селу, доноси им запослење и динамичнији живот.

 


Зато што прекида одлив становништва у градове па имамо претерани раст градова са једне стране и белу куга, са друге стране.
Зато што туриста тражи нешто посебно, особено, другачије.. Пошто највећи број туриста долази из града, за њих је село дефинитивно посебно и другачије. Само је питање како учинити да село постане подједнако интересатно као море или планина? Како их мотивисати да не иду само на море и планину, већ да дођу на село. Чиме испунити време туристе?

 


Зато је ту култура. Она је компаративна вредност села. Зато што је одлика постмодерног савременог туристе трагање за посебностима. А посебности се налазе скривене у свим аспектима локалне културе само их треба открити – мир, тишина и спокој уместо гужве и буке у градовима, чист ваздух, еколошки здрава домаћа храна и све посебне врсте деликатеса које се праве у том крају, домаће вино и ракија, свеже поврће тек убрано из повртњака, сеоски идилични пејсажи, посебне врсте биљака и животиња, специфична сеоска архитектура, скоро заборављени обичаји и сеоске светковине, специфични занати и грнчарија локалних занатлија.. све то и много других могућности (креативне радионице – наивно сликарство, занатске вештине итд) стоји на дохват руке и треба да буде откривено. Зато је основни принцип политике културног туризма употреба локалних ресурса где год је могуће пронаћи специфичне културне вредности.
Због тога што туриста у селу открива културне вредности које привлаче његову пажњу, култура села поново постаје атрактивна вредност и за сељане, а и за читаво друштво.А све то сељака чини поново достојним – он више није на маргинама друштва већ директно утиче на његов развој.

 


ГДЕ ЈЕ ОНДА ПРОБЛЕМ? ЗАШТО НЕМА СЕОСКОГ ТУРИЗМА КАД ИМАМО СЕЛО КОЈЕ СВЕ ТЕ ВРЕДНОСТИ ИМА, А ТУРИСТИ СУ ТУ НЕГДЕ?!

 


- На село се донедавно гледало са презиром као на заједницу нижег реда од градске. Као на заосталу средину и економски и духовно која је неспособна да се сама о себи брине па јој је зато требао заступник. Тај заступник је био град. А град заслепљен својом величином, сјајем и развојем по правилу није могао да сагледа све вредности села па није могао добро ни да га заступа. Пошто град није добар заступник, село данас треба поново да буде самостално у планирању сопственог развоја.

 

Културни туризам је у нашим условима тешко остварив зато што не постоји веза између сектора културе и сектора туризма. Сетимо се приче о десекторизацији која одликује савремене европске културне политике. Дакле, међусекторски приступ планирању развоја друштва је лек за сеоски туризам. И једна јасна, експлицитна развојна политика која ће у сеоском туризму видети вредност и за културу, и за економију. И за развој села као посебне друштвене средине, а тиме и читавог друштва!

 

Сељак своју културу није стварао за неког другог већ само за себе. Он је данас када је село потпуно духовно девастирано јер је сељак толико деценија увераван да његова култура нема никакву вредност, не може с поносом ни показивати неком. За тај посао је потребан медијатор. Тај посао може да ради једино туристичко-културни менаџмент који не постоји ни у образовним програмима и ни у развојним плановима.И на крају, или, на почетку, туриста мора да зна где може да се запути и шта га све тамо чека. А данас кад одете у неку, било коју туристичку агенцију у нашој земљи, да ли тамо уопште можете да нађете проспекте о омољичком «Жиселу», ликовној колонији у манастирском конаку села Прилипац код Лучана, наивним сликарима из Ковачице и Уздина, и да не набрајам више. Могло би се ређати цео дан. Али, тога нема! Има само Тунис, Кипар, Тајланд, Малта, Малдиви..

 



 

Горан Лупинка

 

(интервју је објављен у рубрици „Туризам“ последњег броја месечног информативног листа „Живот села“, Омољица,  23. јануара 2001)

 

 

Извор:

http://zivotsela.freeservers.com/turizam.htm

 

Повезане приче : ЖивотЖиселТуризамУметност

07 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Подржани од стране