Бројач посета

Icona74011
ДанасДанас47
ЈучеЈуче81
Ове недељеОве недеље513
Овог месецаОвог месеца1889
Све посетеСве посете74011

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

ШКОЛА

Приче на слово Ш

 

На територији банатске границе још 1774. године су постављени „принципи новога општега школскога и просветнога система“, а током 1776. основана је „нормално уређена школа“ у Омољици. Тих година је у Панчеву, осим четвороразредне нормалне школе, постојало још седам тривијалних школа, а поред њих, већ 1802. године била је једна математичка школа и једна девојачка школа. У већини места радили су српски и немачки учитељи које су општине издржавале, а новим „епохалним реформама школство је реорганизирано и подигнуто на висок степен“ тако да је „наш крај чак и западне провинције претекао“, пише Милекер. Током 1829. године уведена је општа наставна обавеза за сву омладину способну за школу која је У Угарској ступила на снагу 1868. значи после 40 година. Србија је још више заостајала јер је Закон тек 1882. предвидео строге мере против родитеља који не шаљу своју децу у школу, а и поред ње 1902. у основну школу је ишло мање од половине мушке деце школског узраста, а жена још много мање.

 

Настава у нормално урешеној школи у Омољици трајала је две године „по цео дан од 7. до 9. године, после чега је имала да дође, у недељне и празничне дане, кроз даље две године пофторна настава“, тј. верска настава у цркви. Дејство школе није изостајало будући да је посећивање наставе у српским школама „током школске 1843/4. године са 100% било боље него у камералу и свуда“, истиче Милекер.

 

После Другог светског рата културна политика је водила акцију “домаћићког, здравственог и техничког“ образовања сеоског становништва. Она је требала сељаштво да уведе у „живот у култури“ и приближи му савремене цивилизацијске тековине. Организована је, најпре, путем „курсева“ и „течајева“, да би касније, крајем педесетих година, ове функције преузели раднички и народни универзитети. У области културе становања, исхране и одевања, у томе се делимично и успело, али су се промене које је сеоско становништво унело у свакодневни живот могле уочити у материјалној сфери више него у сфери духовности. У Омољици су се „просветно-домаћићки течајеви“ организовали од 1948-1954. Поред теоријског и практичног дела наставе, на течајевима се поклањала пажња и културно-просветном раду како би се на тај начин образовали руководиоци културно-просветних друштава. Рад је обухватао припрему приредби са хорским и вокално-инструменталним извођењима, рецитовањем, фолклорним играма и кратким позоришним представама.

 

У духу политике просвећивања и подизања квалитета живота и рада сеоског становништва, током 1957. године направљен је радикалан заокрет у односу на дотадашњу програмску концепцију народних и радничких универзитета. Одустало се од општег образовања сељаштва и прешло на стручно-пољопривредно-техничко образовање које је било потребно да би се повећала продуктивност у пољопривреди. Политичка олигархија која је управљала свим променама веровала је да ће подизањем културе рада на виши ниво не само оснажити материјалну основу социјализма на селу, већ и створити такву културну ситуацију у којој ће бити могуће прекинути континуитет традиционалне сеоске културе. Тај циљ је делимично и био остварен ако се има у виду да је сељак у одређеној мери модернизовао своју производњу, иако није могао да поседује крупну механизацију због бројних административних ограничења којима је држава хтела да сачува монопол државног агрокултурног сектора.

 

Можда је то разлог што се просветни систем на селу поново трансформисао и прешао на универзални систем образовања који уопште више није видео специфичности културног идентитета села, већ је развио униформни наставни програм који се практично примењивао у сеоским као и градским школама. Основна школа „Доситеј Обрадовић“ коју данас похађа око 500 ученика, током свог постојања прошла је кроз разне реформе и промене локација, да би се 1974. преселила у нову зграду у самом центру села. Годишњицу оснивања броји од тада, заборављајући да школује сеоско становништво и баштини једну од најстаријих традиција школског система који је још у 18 веку веку доносио изванредне резултате.

 

- Тата је често причао да је његова бака Зорка још крајем 19. века завршила реалну гимназију за жене и говорила два језика поред матерњег српског - немачки и мађарски. Мајка Добрислава имала је трговачку школу и водила бакалницу у кући, док данас око 40 одсто становништва након основног не наставља даље школовање, или не завршава ни основно. Тужно је то када знамо да је Омољица имала школу још 1776. и да је традиција просветног система тако дугачка., а тековине тако мале. Али, наша истраживања показују да је традиција заборављена, и то не само школства, већ и индустријализације, као и насељавања – закључује са сетом Весна Ђукић, редовни професор Универзитета уметности у Београду.

 

Тако су модернизација, индустријализација и институционализација као спољашњи колективни циљеви „доба развоја“ преко школе и других посебних институционалних форми просвећивања подстицали процес ширења и усвајања спољашње културе. Образовање је тежило да буде средство за издизање изнад сељачког живота, а не средство за његово унапређење и развијање. Школе су биле прве установе за прихватање универзалних културних вредности, али због садржаја савремених наставних програма у другој половини, а посебно крајем 20. века, којима се ширила спољашња култура од малог значаја за начин живота и рада на селу - оне нису код сеоског становништва развиле потребу за стицањем знања.

 

Извори:

 

Повезане приче: Аналфабетка, Дом културеЖиселЗемљаПерјеТрговина,                                           ИндустријализацијаЦрква

09 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30

Подржани од стране