Бројач посета

Icona71607
ДанасДанас73
ЈучеЈуче82
Ове недељеОве недеље563
Овог месецаОвог месеца2152
Све посетеСве посете71607

Анкета

Како Вам се допада наш сајт?

Сајт је одличан! - 97.2%
Добар је! - 2.8%
Могао је и бољи! - 0%
Не свиђа ми се! - 0%

Архива

Село и околина

Др Весна Ђукић

О селу и околини -некад и сад

 

Омољица је село у Општини Панчево удаљенo свега неколико километара од епонимног налазишта ранонеолитске културе у Старчеву, првом суседном насељеном месту. Изузетно значајни налази најстарије културне групе неолита на овом локалитету по којем је култура старијег неолита на овом делу Балкана добила име Старчевачка култура, састојали су се од остатака насеља формираног од плитких земуница елипсоидног и кружног облика. Археолошко налазиште данас није доступно јавности и посетиоцима будући да је због недостатка средстава локалитет конзервиран наносом земље одмах након што је истражен. Међутим, оно говори о чињеници да је на овој територији пре седам хиљада година постојала култура значајна по епохалним иновацијама: припитомљене биљке (пшеница и јечам) и животиње (говече, свиња, овца и коза). Старчевачка култура се на овом простору развијала приближно између 5300 и 4500 године п. н. е., а претпоставља се да се развила као продукт мешања мезолитских култура са подручја Ђердапа и медитеранских култура. Носиоци ове културе живели су у полуземуницама кружно укопаним у лес, а над земљом је била лака конструкција облепљена блатом и покривена трском и сламом[1]. Будући да се сва друга налазишта старчевачке културе на Балкану, откривена након ископавања у Старчеву, простиру на знатно већој површини од заштићене у Старчеву, може се претпоставити да би оно могло да се налази и на територији Омољице.

Према неким подацима, староседеоци старчевачког неолитског насеља су «Словено-Срби који су у неолиту дошли у Банат из Месопотамије преко Кавказа, Украјине, Карпата и Ердеља» (Поповић, 2001:10), а ово подручје је и даље током историје насељавано у више наврата. То становништво је «примило хришћанство најпре непосредно од светих апостола Христових који су почели да проповедају Христову науку по целом свету, па и у Панонији, Дакији и Банату, а затим и од христијанизованих Римљана и Гота који су од 1.-4. века били господари Паноније» (Поповић, 2001:7). «Сведоичанства о присуству најранијег хришћанства у Банату су многобројна. За време Готске владавине Дакијом у 3. веку, хришћанство се почело темељније утврђивати. По сведочанству хришћанских писаца, Готи, па са њима и претходнице словено-српских племена, толико су се упознали са хришћанством преко римских и малоазијских мисионара, колониста и заробљеника које су Готи доводили у Дакију, да су житељи обог подручја већ у првој четврти 4.века имали организовано хришћанство са неколико епископија и епископа (...) Но, и поред видних успеха, проповедници раног хришћанства, како они са Истока, тако и они са запада, нису успели да темељно и трајно христијанизирају широпке нераодне масе Словено-Срба, како оне који су после Велике сеобе народа остале у Банату, тако и оне које су масовно из Баната прешле на балканско полуострво. Разлог да се ово рано хришћанство не прихвати од широких маса словно-српског живља је двојак: са идејне и са практичне стране. Са идејне зато што је било сасвим противно њиховом паганском веровању и што је долазило са тужинском влашћу којој су се масе Словено-Срба опдупирале. Са практичне стране није се прихватило зато што су богослужња и црквене проповеди обављане на страним језицима: латинском и грчком, а које Словено-Срби нису разумели (...) Материјална сведочанства христијанизације Срба у периоду од 4.- 8. века су углавном цркве које су биле грађене од неотпорног и порозног материјала: балвана, палисада, плетера, од коља оплетеног прућем, од черпиућа, набоја, прошћа и непечене цигле. Биле су покривене даскама, чамовом шиндром, рогозом и трском, што није одолело временским непогодама: киши, ветру, снегу и врелини сунца« (Поповић, 2001:8,9,11).

Темељнија христијанизација Словено-Срба «који се већ у 9.веку, тачније 822. називају Србима, дошла је у Панонију у другој половини 9. века са проповедима и богослужењима на словенском језику од стране ученика и посланика првих словенских апостола, браће Ћирила и Методија. Они су се средином 9. века, под притиском западно-латинске орјентације, из Моравске спустили у јужне крајеве панонске низије и стигли у делове Баната. Мисионарећи по панонској низији, а посебно по Банату, где је била добра основа раног хришћанства, они су крајем 9.века преко Дунава и Саве прешли у Србију на Балканско полуострво, где су своју делатност наставили јужно од Дунава и Саве, све до Солуна и Егејског мора (...) О јачини и борби Ћирило-методијског православља у овом времену, у крајевима северно од Дунава у банату, сведочи нам и прекорно писмо папе Силвестра краљу Стевану Првом «Апостолском краљу» у чијој држави постоји девет грчких и само један латински манастир. То исто сведочи и писмо папе Иникентија Трећег (1198-1204) краљу Имри, у коме папа, поред тврдње да је у 9. веку било у Угарској православних епископа, који су били независни од папе и управљали црквама и манастирима потпуно самостално, пребацује краљу што иако је земља његова састављена од више народа, ипак у њој има само један латински манастир, а грчких има много. Но, после дефинитивног приступа угарских краљева хришћанству западњачке латинске орјентације и проглашења њиховог првог хришћанског краља Стевана Првог 8997-1038) за «Апостолског краља» Угарске, ћирило-методијско православље у овим крајевима почиње да слаби, а јача утицај западно-латинске оријентације. Но, и поред свега тога ћирилско.методијско православље у банату издржало је притисак западно-латинске пропаганде све до рођења новог српског светосавског православља, које преузима вођство верског и црквеног живота свих Срба, па и Срба у Банату, иако су они били изван Немањине државе. Материјална сведочанства светосавског православља у Банату у првој половини 13. века су православни манастир Златица код Беле Цркве и Манастир Базјаш у Банату, који су подигнути уз помоћ и благослов Светог Саве још за његова живота. И после Светог Саве православље се осећало и ширило по Банату о чему су материјална и духовна сведочанства многобројна. Тако у другој половини 14. века препородитељи српског монаштва, познати под именом «Синајци» око 1383. године подижу у Јужном Банату, уз помоћ српског кнеза Лазара и његовог сина Стефана Лазаревића, Манастир Војловица где су чуване мошти пустињака светог Григорија Синаита» (Поповић, 2001:10-13). Манастир се налази на десетак километара од Омољице.

08 - 2019
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Подржани од стране