ОМОЉИЦА
По казивању старих људи, Омољица је врло старо насеље. По једнима, најпре је било у риту више Преки бара, на брду (југоисточно од садашњег села, ка Дунаву). И онда се звало Омољица. У том старом селу била је црквица плетара, закопана у земљу (због непријатељства Турака). Ту су живела у три мала, засебна сеоца, три велика рода: Бабићи, Поповићи и Ћирићи. Крај села где су били Попивићи звао се и Златица. Други веле да то старо село није било више Преки бара, него на другом месту, на западу, које се и сад зове Старо село (део земљишта Баште). Затим је отац Марије Терезије преселио село на данашње место, отприлике пре 200 година, где је од малих села, начињено веће, са самим Србима, у близу 200 домова, са „великим фамилијама“ и од по 100 душа. Златица је било најпре засебно село, са засебним „кнезом“, па је после, кад је држава насељавала Србе, градила им куће и давала земљу, кола, коње и друго, спојено с Омољицом у једно село. После првих 200 само српских, населила је држава и других 200 кућа, опет већином Срба, али и са једном трећином од тога броја Немаца. Потомци Поповића веле да је ово село названо тако по селу Златици свакако из Старе Србије, из које су они досељени.
У време образовања банатске границе током друге половине 18. века, овај део Баната на некадашњој обали Дунава (данас удаљеној 2-3 километра) поново постаје геополитички важан. Према Милекеру, «Банатска граница је била једна верига у ланцу аустријске војничке границе која је у својој највећој распрострањености до 1851. године од Јадранскога мора до границе Буковине за хабзбуршку монархију сачињавала одбрамбени бедем према старом непријатељу и према куги која је исто тако убитачна била».
Због тога је Омољица, међу 12 места у југоисточном углу Баната, насељавана знатно интензивније и промишљеније него у претходном периоду. У време доделе плацева крајем 18.века који су Ђукићи као и друге породице добијале од државе кад су се населили у Омољици, то је била војна граница Хабсбуршке монархије. Земун и Панчево су као одскочне даске према Пешти, Бечу и Влашкој, били мета пословних људи. Постоји мапа делова Војне Крајине у Срему, Бачкој и Банату између 1751. и 1848.године и између 1849. и 1873. Граница је захватала Нови Сад, Сремску Митровицу, Земун и Панчево, док су Зрењанин и Вршац припадали Темишварском Банату и били изван граница Војне Крајине, а све од Београда ка југу је била Отоманска империја. О овом периоду сачувани су бројни историјски подаци, а Историјски архив у Панчеву је два пута објавио репринт књиге Срећка Милекера „Историја банатске војничке границе 1764-1873“ која је први пут објављена 1926.године.
Деда Сима Грга и други старци причају да је на месту садашње Омољице била пустиња, па је после насељавана. Давали су по једну сесију родне земље где је била већа задруга (сесија износи 8 ланаца), где је био сам човек 6 ланаца, а где је било 4 брата по 16 ланаца, а на свака 2 ланца земље још по 2,5 ланца утрине (ливаде). Доцније се давало по мање – 4 ланца на кућу.
Савремено сеоско насеље ушореног типа, са улицама под правим углом, карактеристично за аустроугарску урбанистичку политику, и данас је лоцирано искључиво на стрмој, левој обали реке као и пре двеста година, када је у банатској граници почело организовано насељавање. Специфично геонаслеђе једне од последњих аутохтоних равничарских река утицало је на изградњу кућа на узвишици стрме леве обале „Поњавице“ која гарантује безбедност од поплава, а домаћинствима са прилазом реци – обезбедило је изузетну плодност земље у окућници која се користи за производњу воћа и поврћа потребних за исхрану породице.
Извори:
Милекер, Срећко (2004) Историја банатске војничке границе 1764-1873, Панчево, Историјски архив, страна 10
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/2/2d/Tamis_banat1751_1778.png
http://www.pancevoturizam.rs/omoljica/
Повезане приче: Ђукићи, Земља, Православље, Ратари, Становништво, Староседеоци, Црква