ПЕРЈЕ

У Омољици је до осамдесетих година 20. века било веома развијено органско живинарство. Захваљујући „Поњавици“ – оно је углавном било орјентисано на гајење гусака, патака и ћурки.

Сећам се како је живина јурећи у колони – један по један долазила на реку. Наше породично имање се налази тик уз путић којим су оне пролазиле па сам још као дете гледала овај призор – каже Весна Ђукић. Било ју је тешко у предвечерје вратити кући колико је уживала на води хранећи се биљном вегетацијом. Нико тада није ни могао да замисли призор на ушореним сеоским улицама без гусака и патака. Та живина не само што је чинила „дух места“, већ је омогућавала и скупљање, прераду и производњу производа од перја који су и данас свугде у свету веома тражени због перјаних јакни и јоргана – истиче она.

О сакупљању и препродаји перја широм Војводине, у Панчеву је 1967. сниман део једног од најзначајнијих филмова црног таласа и југословенске кинематографије уопште, „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића. Ови производи су и данас веома тражени због скијашких и перјаних јакни и јоргана од перја, али живине више нема на улицама. Иако нека домаћинства у својим двориштима још увек гаје живину за сопствене потребе – то су углавном кокошке. Али, већина их купује у продавницама. Од како живина више не долази на „Поњавицу“ биљна вегетација је подивљала па распаднуте органске материје из године у годину наносе све више муља на дно корита реке тако да се са нестрпљењем очекује измуљавање корита реке о чему се прича већ деценијама.

Повезане приче: Парк, Поњавица