ПРАВОСЛАВЉЕ
Староседелачко становништво је «примило хришћанство најпре непосредно од светих апостола Христових који су почели да проповедају Христову науку по целом свету, па и у Панонији, Дакији и Банату, а затим и од христијанизованих Римљана и Гота који су од 1.-4. века били господари Паноније (...) Сведочанства о присуству најранијег хришћанства у Банату су многобројна. За време Готске владавине Дакијом у 3. веку, хришћанство се почело темељније утврђивати. По сведочанству хришћанских писаца, Готи, па са њима и претходнице словено-српских племена, толико су се упознали са хришћанством преко римских и малоазијских мисионара, колониста и заробљеника које су Готи доводили у Дакију, да су житељи овог подручја већ у првој четврти 4.века имали организовано хришћанство са неколико епископија и епископа (...) Но, и поред видних успеха, проповедници раног хришћанства, како они са Истока, тако и они са запада, нису успели да темељно и трајно христијанизирају широке народне масе Словено-Срба, како оне који су после Велике сеобе народа остале у Банату, тако и оне које су масовно из Баната прешле на балканско полуострво. Разлог да се ово рано хришћанство не прихвати од широких маса словено-српског живља је двојак: са идејне и са практичне стране. Са идејне зато што је било сасвим противно њиховом паганском веровању и што је долазило са туђинском влашћу којој су се масе Словено-Срба одупирале. Са практичне стране није се прихватило зато што су Богослужња и црквене проповеди обављане на страним језицима: латинском и грчком, а које Словено-Срби нису разумели (...) Материјална сведочанства христијанизације Срба у периоду од 4.- 8. века су углавном цркве које су биле грађене од неотпорног и порозног материјала: балвана, палисада, плетера, од коља оплетеног прућем, од черпића, набоја, прошћа и непечене цигле. Биле су покривене даскама, чамовом шиндром, рогозом и трском, што није одолело временским непогодама: киши, ветру, снегу и врелини сунца«.
Темељнија христијанизација Словено-Срба «који се већ у 9.веку, тачније 822. називају Србима, дошла је у Панонију у другој половини 9. века са проповедима и Богослужењима на словенском језику од стране ученика и посланика првих словенских апостола, браће Ћирила и Методија. Они су се средином 9. века, под притиском западно-латинске орјентације, из Моравске спустили у јужне крајеве панонске низије и стигли у делове Баната. Мисионарећи по панонској низији, а посебно по Банату, где је била добра основа раног хришћанства, они су крајем 9.века преко Дунава и Саве прешли у Србију на Балканско полуострво, где су своју делатност наставили јужно од Дунава и Саве, све до Солуна и Егејског мора (...) О јачини и борби Ћирило-методијског православља у овом времену, у крајевима северно од Дунава у банату, сведочи нам и прекорно писмо папе Силвестра краљу Стевану Првом «Апостолском краљу» у чијој држави постоји девет грчких и само један латински манастир. То исто сведочи и писмо папе Иникентија Трећег (1198-1204) краљу Имри, у коме папа, поред тврдње да је у 9. веку било у Угарској православних епископа, који су били независни од папе и управљали црквама и манастирима потпуно самостално, пребацује краљу што иако је земља његова састављена од више народа, ипак у њој има само један латински манастир, а грчких има много. Но, после дефинитивног приступа угарских краљева хришћанству западњачке латинске орјентације и проглашења њиховог првог хришћанског краља Стевана Првог 8997-1038) за «Апостолског краља» Угарске, ћирило-методијско правослвље у овим крајевима почиње да слаби, а јача утицај западно-латинске оријентације. Но, и поред свега тога ћирилско-методијско православље у Банату издржало је притисак западно-латинске пропаганде све до рођења новог српског светосавског православља, које преузима вођство верског и црквеног живота свих Срба, па и Срба у банату, иако су они били изван немањине државе. Материјална сведочанства светосавског православља у Банату у првој половини 13. века су православни манастир Златица код Беле Цркве и Манастир Базјаш у Банату, који су подигнути уз помоћ и благослов Светог Саве још за његова живота. И после Светог Саве православље се осећало и ширило по Банату о чему су материјална и духовна сведочанства многобројна. Тако у другој половини 14.века препородитељи српског монаштва, познати под именом «Синајци» око 1383. године подижу у Јужном Банату, уз помоћ српског кнеза Лазара и његовог сина Стефана Лазаревића, Манастир Војловица где су чуване мошти пустињака светог Григорија Синаита».
Извор:
Поповић, Милош А. Протојереј-ставрофор (2001) Верско- црквени живот Срба у Банату, Зрењанин, Књижара театар, стране 8-13
Повезане приче: Вино, Староседеоци, Црква