ПЕСМА

- Прве песме написала сам на степеницама којима смо из нашег имања силазили до Поњавице. Многе су објављене у збирци рукописа Младе поезије Панчева “Рукописи“, али ову нисам желела да објавим. Хтела сам да остане моја тајна снага, извориште свега што јесам и што сам желела да будем. Ове степенице су биле моје омиљено место. Скровито, далеко од људи и погледа. Седела бих испод жалосне врбе, посматрала воду и размишљала о Ђукићима који су то радили пре мене. Али, једног дана је пришао човек који ми је рекао“Добар дан. Како ви лепо живите!“ – сећа се Весна.

ДОБАР ДАН

Добар дан, како Ви лепо живите!

Добар дан, Ја имам жалосну врбу наместо срца
и довијам се око њеног стабла.
Жабе ме и рибе из воде скоком поздрављају

Добар дан, добро дошла кући.
Твоје је море ово Небо и ова Земља.
Твоје те очи гледају са стогодишње слике.

У очима Вам гори умор од рођења.


Ја имам своју Жалосну Врбу и
своју прву Песму о заласку.
На мојој Земљи је давно нестало праскозорја
и сад је мирна Ноћ.
Мени је лепо. Одживех
својих сто година унапред
и сто година уназад,
а слика шапуће:

“Време је да ти уступим место”.


Па, шта! Добићу све.
И очи баке и пиштољ прабаке.
И старе књиге и рам за слику.
Довиђења и добар дан.
Увек сам мислила да је Крај исто што и Почетак!

Весна Ђукић


Повезане приче: Ђукићи, Трговина, Школа