ТРГОВИНА
Већ 1793. панчевачки трговци, који су сачињавали најугледнији и најбогатији сталеж, оснивају „Друштво трговаца ради унапређења трговачких интереса“, најстарије познато нецрквено Удружење. Да би се подстакло занатство и трговина у Банатској војничкој граници „подигнути су Панчево и Белацрква на степен слободних војничких комуна“, тако да је 1817. године Панчево било прво и најзначајније трговачко место са 1378 зграда и 8.962 становника. Трговина са Турцима обављана је код Ковина и Омољице, а царински кордон према Турској протезао се дуж Дунава почев од Панчева и Омољице. У то време везе између Срба са обе стране Саве и Дунава, који су били поданици двају царевина, није у ствари никада прекидана, а до чвршћег зближавања дошло је у време Првог српског устанка, кад је на видело избила идеја, зачета за време Кочине крајине, о уједињењу Срба из аустријске и турске царевине у оквиру Границе. Пошто је устанак припреман као општесрпско дело, од Цетиња, преко Дечана, Земуна, Карловца и Новог Сада, чак и до Трста и Петрограда, било је природно да на известан начин обухвати и Србе у Хабзбуршкој монархији, било да се радило о интелектуалним круговима, трговцима или обичном народу. (...) Мада је била слабија у национално-политичком и економском погледу од Немаца, српска трговачка класа успела је да ојача свој положај у привреди и друштву и тако је «стекла» право да крајем XVIII века постави питање својих политичких и културних права. Само од себе наметало се и питање учешћа српских трговаца у стварању самосталне српске државе, јер су простори с обе стране аустро-турске границе били насељени једним народом чинећи јединствену територију, а збивања с почетка XIX века само су појачала кохезиону везу српског живља на овим просторима. (...) Криза је уздрмала транзитну трговину, па се прибегавало разним начинима снабдевања, а најчешћи је био кријумчарење, коме су српски трговци у Угарској прибегавали из два разлога: или су били патриотски надахнути, или су једноставно гледали да зараде. Како било да било, устаницима су пристизале пошиљке сваковрсне робе. А на граници дугој сто миља, са граничарима који су и сами били наклоњени устаницима, није било нарочито тешко да се прошверцује било шта.
У породичној документацији власника имања на којем се налази седиште Удружења љубитеља Парка природе „Поњавица“ сачувано је сведочанство о положеном трговачком испиту Добриславе Трифунов удате Ђукић, која је трговину (бакалницу) имала у кући. Према причама њеног сина, Георгија Ђукића, након Другог светског рата када је промењена валута, у продавници су остали џакови неупотребљивог новца Краљевине Југославије.
Извори:
Милекер, Срећко (2004), Историја банатске војничке границе 1764-1873, репринт, Панчево, Историјски архив, страна 69,129-131
Милекер, Срећко (2004), Историја града Панчева, репринт, Панчево, Историјски архив, страна 47,48
http://czipm.org/todorovic.html
Повезане приче: Дунав, Ђукићи, Школа