ДРВО

Око 1820 године највећа брига власти у Банату је било пошумљавање, а храст је заједно са тополом, смреквом, брестом, кожарским рујем и у мањој мери – пешчаном трском, био употребљаван ради везивања летећег песка који је пустошио банатску границу. Због обиља вода у Омољици, пешчану трску заменила је водена трска која расте у Поњавици, и док она са годинама све више буја, дудови који су гајени због производње свиле, данас су скоро искорењени. У време банатске границе посебно су се цениле и „драгоцене индустријске биљке за бојадисање – руј и броћ“ – како их је описао хроничар Срећко Милекер. Броћ произведен у Банату такмичио се са најбољим из иностранства, а дворски ратни савет је о „обрађивању и неговању ових драгоцених биљака за чињење и бојадисање дао разделити упутство, а онима који су се одали његовом култивирању признао је различите привилегије“ – писао је Милекер.

Поред храста и тополе, шумској вегетацији Парка природе „Поњавица“ поплавног типа припадају и заједнице беле врбе (Salicetum albae pannonicum) развијене уз сам ток реке, а у седишту Удружења љубитеља Парка природе „Поњавица“ расте и посебна врста жалосне врбе препознатљиве по гранама које се савијају ка земљи. Она је један од симбола на амблему Удружења.

Те врбе су посадили моји родитељи и оне носе за нашу породицу велику симболику. Када је тата умро, „његова“ врба се осушила и морали смо да је извадимо из корена. Касније је врба моје сестричине Иве, засађена када се она родила, због тежине грања и јаке кошаве која је 2011. године ишчупала део корена из земље, претила да падне и сруши дрвену шупу на два метра од ње, па смо одсекли крошњу. Иако су убрзо из стабла никли нови изданци, Ива је била јако тужна – сећа се Весна и додаје: сада смо те наше врбе овековечили на амблему Удружења и понекад ми је довољно само да га погледам и мислима се пренесем у башту.

Извор:
Срећко Милекер (2004) Историја банатске војничке границе 1764-1873, Панчево, Историјски архив, стране 95-96 101


Повезане приче: Дуд, Индустријализација, Парк, Храст