Поњавица

Омољица је село у Општини Панчево удаљенo свега неколико километара од епонимног налазишта ранонеолитске културе у Старчеву, првом суседном насељеном месту. Изузетно значајни налази најстарије културне групе неолита на овом локалитету по којем је култура старијег неолита на овом делу Балкана добила име Старчевачка култура, састојали су се од остатака насеља формираног од плитких земуница елипсоидног и кружног облика. Археолошко налазиште данас није доступно јавности и посетиоцима будући да је због недостатка средстава локалитет конзервиран наносом земље одмах након што је истражен. Међутим, оно говори о чињеници да је на овој територији пре седам хиљада година постојала култура значајна по епохалним иновацијама: припитомљене биљке (пшеница и јечам) и животиње (говече, свиња, овца и коза). Старчевачка култура се на овом простору развијала приближно између 5300 и 4500 године п. н. е., а претпоставља се да се развила као продукт мешања мезолитских култура са подручја Ђердапа и медитеранских култура. Носиоци ове културе живели су у полуземуницама кружно укопаним у лес, а над земљом је била лака конструкција облепљена блатом и покривена трском и сламом[1]. Будући да се сва друга налазишта старчевачке културе на Балкану, откривена након ископавања у Старчеву, простиру на знатно већој површини од заштићене у Старчеву, може се претпоставити да би оно могло да се налази и на територији Омољице.

Према неким подацима, староседеоци старчевачког неолитског насеља су «Словено-Срби који су у неолиту дошли у Банат из Месопотамије преко Кавказа, Украјине, Карпата и Ердеља» (Поповић, 2001:10), а ово подручје је и даље током историје насељавано у више наврата. То становништво је «примило хришћанство најпре непосредно од светих апостола Христових који су почели да проповедају Христову науку по целом свету, па и у Панонији, Дакији и Банату, а затим и од христијанизованих Римљана и Гота који су од 1.-4. века били господари Паноније» (Поповић, 2001:7). «Сведоичанства о присуству најранијег хришћанства у Банату су многобројна. За време Готске владавине Дакијом у 3. веку, хришћанство се почело темељније утврђивати. По сведочанству хришћанских писаца, Готи, па са њима и претходнице словено-српских племена, толико су се упознали са хришћанством преко римских и малоазијских мисионара, колониста и заробљеника које су Готи доводили у Дакију, да су житељи обог подручја већ у првој четврти 4.века имали организовано хришћанство са неколико епископија и епископа (...) Но, и поред видних успеха, проповедници раног хришћанства, како они са Истока, тако и они са запада, нису успели да темељно и трајно христијанизирају широпке нераодне масе Словено-Срба, како оне који су после Велике сеобе народа остале у Банату, тако и оне које су масовно из Баната прешле на балканско полуострво. Разлог да се ово рано хришћанство не прихвати од широких маса словно-српског живља је двојак: са идејне и са практичне стране. Са идејне зато што је било сасвим противно њиховом паганском веровању и што је долазило са тужинском влашћу којој су се масе Словено-Срба опдупирале. Са практичне стране није се прихватило зато што су богослужња и црквене проповеди обављане на страним језицима: латинском и грчком, а које Словено-Срби нису разумели (...) Материјална сведочанства христијанизације Срба у периоду од 4.- 8. века су углавном цркве које су биле грађене од неотпорног и порозног материјала: балвана, палисада, плетера, од коља оплетеног прућем, од черпиућа, набоја, прошћа и непечене цигле. Биле су покривене даскама, чамовом шиндром, рогозом и трском, што није одолело временским непогодама: киши, ветру, снегу и врелини сунца« (Поповић, 2001:8,9,11).

Темељнија христијанизација Словено-Срба «који се већ у 9.веку, тачније 822. називају Србима, дошла је у Панонију у другој половини 9. века са проповедима и богослужењима на словенском језику од стране ученика и посланика првих словенских апостола, браће Ћирила и Методија. Они су се средином 9. века, под притиском западно-латинске орјентације, из Моравске спустили у јужне крајеве панонске низије и стигли у делове Баната. Мисионарећи по панонској низији, а посебно по Банату, где је била добра основа раног хришћанства, они су крајем 9.века преко Дунава и Саве прешли у Србију на Балканско полуострво, где су своју делатност наставили јужно од Дунава и Саве, све до Солуна и Егејског мора (...) О јачини и борби Ћирило-методијског православља у овом времену, у крајевима северно од Дунава у банату, сведочи нам и прекорно писмо папе Силвестра краљу Стевану Првом «Апостолском краљу» у чијој држави постоји девет грчких и само један латински манастир. То исто сведочи и писмо папе Иникентија Трећег (1198-1204) краљу Имри, у коме папа, поред тврдње да је у 9. веку било у Угарској православних епископа, који су били независни од папе и управљали црквама и манастирима потпуно самостално, пребацује краљу што иако је земља његова састављена од више народа, ипак у њој има само један латински манастир, а грчких има много. Но, после дефинитивног приступа угарских краљева хришћанству западњачке латинске орјентације и проглашења њиховог првог хришћанског краља Стевана Првог 8997-1038) за «Апостолског краља» Угарске, ћирило-методијско православље у овим крајевима почиње да слаби, а јача утицај западно-латинске оријентације. Но, и поред свега тога ћирилско.методијско православље у банату издржало је притисак западно-латинске пропаганде све до рођења новог српског светосавског православља, које преузима вођство верског и црквеног живота свих Срба, па и Срба у Банату, иако су они били изван Немањине државе. Материјална сведочанства светосавског православља у Банату у првој половини 13. века су православни манастир Златица код Беле Цркве и Манастир Базјаш у Банату, који су подигнути уз помоћ и благослов Светог Саве још за његова живота. И после Светог Саве православље се осећало и ширило по Банату о чему су материјална и духовна сведочанства многобројна. Тако у другој половини 14. века препородитељи српског монаштва, познати под именом «Синајци» око 1383. године подижу у Јужном Банату, уз помоћ српског кнеза Лазара и његовог сина Стефана Лазаревића, Манастир Војловица где су чуване мошти пустињака светог Григорија Синаита» (Поповић, 2001:10-13). Манастир се налази на десетак километара од Омољице.

Први талас индустријализације овог дела Баната започео је већ 1722. године оснивањем пиваре и ерарске суваче (државни млин) у Панчеву. Индустрија је у том периоду била заснована на преради ратарских култура које су добро рађале на плодној банатској земљи.

У време образовања банатске границе[2] (Милекер, 2004:10)[3] током друге половине 18. века, овај део Баната на некадашњој обали Дунава (данас удаљеној неколико километара) поново постаје геополитички важан. Због тога је Омољица, међу 12 места у југоисточном углу Баната, насељавана знатно интензивније и промишљеније него у претходном периоду. У то време је немачко и српско становништво живело у земуницама и кућама које су биле „од набијача и трском покривене" а у почетку је сваки домаћин имао по двадесет јутара добре земље (Милекер, 2004:34). Њена плодност је била „тако колосална да ђубрење шкоди", а од 1787. уведена је регулатива да „никакво земљиште које се може обрадити не остане пусто, а ради сејања употребљавати најбоље и најчистије семе" (Милекер, 2004:37, 62).

Производња свиле уведена 1733. године, у банатској граници је обновљена 1769. године када је „произведено 528 фунти чаура", а у Панчеву је установљена и фабрика сукна за униформисање (1765) и, нешто касније (1769) Завод за одмотавање свиле (Милекер, 2004:56,74). Да би се занатство и трговина подигли „подигнути су Панчево и Белацрква на степен слободних војничких комуна", а већ 1817. године Панчево је било прво и најзначајније трговачко место у банатској војничкој граници са 1378 зграда и 8.962 становника (Милекер, 2004:69,129). Од индустријских биљака произвођени су нарочито лан и кудеља које су граничарке обрађивале, а осим тога „култивирани су шафрањика, броћ и руј". Милекер пише да се броћ који је у Банату произвођен такмичио са најбољим броћем из иностранства, а дворски ратни савет је о „обрађивању и неговању ових драгоцених биљака за чињење и бојадисање дао разделити упутство, а онима који су се одали његовом култивирању признао је различите привилегије" (Милекер, 2004:95,96). Трговина са Турцима обављана је код Ковина и Омољице, а царински кордон према Турској протезао се дуж Дунава почев од Панчева и Омољице (Милекер, 2004:130,131).

На територији банатске границе још 1774. су постављени „принципи новога општега школскога и просветнога система", а током 1776. основана је „нормално уређена школа" у Омољици. Тих година је у Панчеву, осим четвороразредне нормалне школе, постојало још седам тривијалних школа, а поред њих, већ 1802. године била је у Панчеву једна математичка школа и једна девојачка школа. У већини места било је српских и немачких учитеља које су општине издржавале, а новим „епохалним реформама школство је реорганизирано и подигнуто на висок степен" тако да је „наш крај чак и западне провинције претекао", пише Милекер (Милекер, 2004:53-55,76). Током 1829. уведена је општа наставна обавеза за сву омладину способну за школу[4], а основна настава је трајала две године „по цео дан од 7. до 9. године, после чега је имала да дође, у недељне и празничне дане, кроз даље две године пофторна настава"[5]. Дејство школе није изостјало будући да је посећивање наставе у српским школама „током школске 1843/4. са 100% било боље него у камералу и свуда" (Милекер, 2004: 141).

Три године након оснивања нормално уређене школе, у Омољици је 1779. почела изградња православног Храма посвећеног светом оцу Николају који је завршен 1780. Иконе на иконостасу су рад већег броја иконописаца 18. и 19. века. Најстарије престоне иконе и царске двери рађене су у другој половини 18. века и пренесене са старијег иконостаса из 18. века. Најстарија матична књига је из 1779. Парохијски дом подигнут је око 1900. (Поповић, 2001:113).

Други талас индустријализације Панчева у време Краљевине Југославије – знатно интензивнији него претходни, трајао је од 1931.-1939. У том периоду у граду Панчеву основано је чак седам фабрика: фабрика сијалица (1931), прва механичка фабрика стакла за прозоре (1932), индустрија намештаја и грађевинске столарије (1934), фабрика скроба (1937), фабрика авиона (1937), предионица (1938) и фабрика бетонских производа (1939) (http://www.pancevo.rs/Hronologija_Panceva-32-1). Ова индустрија је, за разлику од оне из прве половине 18. века, знатно мање прерађивала унутрашње сировине, а њени производи су били намењени југословенском тржишту.

Након завршетка Другог светског рата, започео је трећи талас индустријализације града Панчева: основан је шумско-индсутријски комбинат (1946), Ћурчијско-кожарска радионица Земљорадничке задруге – будућа Крзнара, фабрика обуће (1955) а 1956. је донета одлука о подизању петрохемијског комплекса. Изграђене су фабрике Азотара (1962) и Рафинерија (1968), а истовремено је прекинула рад једна од најстаријих фабрика – Свилара (1967). (http://www.pancevo.rs/Hronologija_Panceva-32-1)

У то време културна политика је водила акцију "домаћинског, здравственог и техничког" образовања сеоског становништва. Акција која је требала сељаштво да уведе у „живот у култури" и приближи му савремене цивилизацијске тековине, организована је, најпре, путем „курсева" и „течајева", да би касније, крајем педесетих година, ове функције преузели раднички и народни универзитети. У области културе становања, исхране и одевања, у томе се делимично и успело, али су се промене које је сеоско становништво унело у свакодневни живот могле уочити у материјалној сфери више него у сфери духовности (Ђукић Дојчиновић, 1997:40). У Омољици су се „просветно-домаћићки течајеви" организовали од 1948-1954. Током последњих пет година трајања, само 24 полазница је завршило течај међу више од стотину колико их је било уписано почетком трогодишњег рада.[6] План и програм рада обухватао је: српски језик, рачун, историју, географију, хигијену, домаћинство, кување, пољопривреду, шивење и кројење, исхрану и живинарство.[7] Поред теоријског и практичног дела наставе, на течајевима се поклањала пажња и културно-просветном раду како би се на тај начин образовао кадровски потенцијал за руковођење културно-просветним друштвима у месту. Овај рад је обухватао припрему приредби са хорским и вокално-инструменталним извођењима, рецитовањем, фолклорним играма и кратким позоришним представама. Како се из садржаја архивског фонда може видети да су течај похађале жене са највише четири завршена разреда основне школе, а да је било и полазница аналфабетског течаја, може се закључити да је образовни ниво кадрова културно-просветног друштва у Омољици био на веома ниском нивоу.

У духу политике просвећивања и подизања квалитета живота и рада сеоског становништва, током 1957. године направљен је радикалан заокрет у односу на дотадашњу програмску концепцију народних и радничких универзитета. Одустало се од општег образовања сељаштва и прешло на стручно-пољопривредно-техничко опбразовање које је било потребно да би се повећала продуктивност у пољопривреди. Политичка олигархија која је управљала свим променама веровала је да ће подизањем културе рада на виши ниво не само оснажити материјалну основу социјализма на селу, већ и створити такву културну ситуацију у којој ће бити могуће прекинути континуитет традиционалне сеоске културе. Тај циљ је делимично и био остварен ако се има у виду да је сељак у одређеној мери модернизовао своју производњу, иако није могао да поседује крупну механизацију због бројних административних ограничења којима је држава хтела да сачува монопол државног агрокултурног сектора (Ђукић Дојчиновић, 1997:41, 42). Колико је делимично модернизовао производњу, толико су делимично те промене утицале на његов начин живота. Оне су ослобађале слободно време које сељак до тада није познавао будући да сељачка економија заснована на функционалном јединству између домаћинства-газдинаства-производње-потрошње није познавала разлике између времена за рад и времена за доколицу. На тај начин створено време за културу је замишљено да буде проведено у домовима културе.

Ово је у секуларној атеистичкој држави било омогућено и рестриктивним и репресивним средствима партијске државе која су становништво одвојала од религије. Прогоном свештенства и монаштва, затварањем манастира и цркава, њиховим уништавањем или претварањем у школе и биоскопе, православље српског народа је готово потиснуто из јавног живота (Ђукић, 2012: 206). У том периоду једини православни манастир „Војловица"[8] на територији Панчева је затворен, а религиозни обичаји су се скоро у потпуности изобичајили из свакодневног живота становништва. Последња сачувана фотографија чесме-водице у Омољици са озиданим сводом је из 1966. године (Ђекић, 2001:28), а од тог времена до данас становништво је потпуно престало да одлази на чудотворне и лековите изворе водице иако је то некад представљало „мали хаџилук" (Ђекић, 2001:13). Према сећању старијих Омољчана, на водицу у близини надела су болесни често одлазили, а једна девојчица је, према сопственом сведочењу тамо излечена од шуге (Љубица Ковачевић).

Почев од шездесетих па током седамдесетих година 20. века века сеоски домови културе постају комплексне установе чији је задатак да у својој средини у којој су неретко и једине установе културе поред школа, задовољавају «потребе радних људи и грађана скоро свим врстама културних делатности».[9] У градовима, а нарочито у општинским и регионалним центрима, домови културе прерастају у културне центре (или центре за културу и сл.) у правилу задржавајући све функције домова културе, али са тенденцијом да, као матичне установе културе, координирају рад осталих домова културе на територији општине или регионалне заједнице. У оба случаја, они постају установе од посебног друштвеног интереса чија је «функција да обезбеде услове за самоактивност радних људи и грађана у култури и да им достигнућа и резултате стваралаштва у уметности учине доступним».[10] Уметничко стваралаштво програмирано је као обавезни садржај рада домова културе због његове «вишеструке, незаменљиве улоге у културној надградњи друштва». Због тога су сви облици уметничког стваралаштва требали на одговарајући начин и у одговарајућој мери, у сразмери с општим културно-образовним нивоом друштвене средине којима су намењени, да буду заступљени у програмима рада домова културе. Нови садржаји и облици рада и делатности су били, мање по свом садржају, а више по форми, везани за културни и уметнички аматеризам који је имао циљ да друштвено пожељним вредностима обезбеди «масовну подлогу» како би култура постала свеукупна пракса «радника и осталог грађанства», дакле и сељаштва.

Аматеризам је обухватао широки распон уметничких делатности, од ликовног, преко музичког до позоришног, али су најраспрострањенији облик представљале фолклорне секције. Међутим, на подручју Парка природе «Поњавица» аматеризам је своје најзначајније резултате остварио у области «кино-фото делатности» која је резултирала оснивањем фестивала аматерског филма на тему живота села «Жисел» 1970. године у Омољици и међународна изложба уметничке фотографије "Дани природе" у Банатском Брестовцу 2002. године. Обе манифестације инциране су од стране кино-фото клубова и окупљају уметнике из различитих земаља света.

Због веома дуге традиције филма и фестивала филмског и фото стваралаштва о животу села, као и имиџа првог филмског туристичког села у Србији који је привлачио хиљаде посетилаца и туриста, «Жисел» представља прву значајнију иновацију културног живота села која се на иницијативу локалних љубитеља филма и фотографије догодила након 200 година од оснивања прве сеоске школе и шездесет година након електрификације хотела[11] и нешто мање од 20 година од оснивања једног од првих домова културе у Европи. Овоме су у значајној мери допринели квалитет аматерских филмова, округли столови и дебате о филмском стваралаштву, изложбе фотографија о селу, излети до Поњавице и Дунава, као и гостољубивост локалног становништва. Међутим, почетни ентузијазам кино-фото клуба и Дома културе да културна манифестација постане туристичка атракција није био подржан од стране туристичке организације која у селу није постојала. Због тога је Омољица и даље у филмским круговима позната као филмско село, али туризам није развијен (Ђукић Дојчиновић, 1992:193, 194) иако је почетком 20. века Омољица имала два хотела и биоскоп. У сећање на стогодишњицу од када су 1911. први пут набављени агрегати за електричну струју у Омољици је 2012. године постављена спомен плоча, поред које је и друга плоча у сећање на стогодишњицу од почетка рада првог биоскопа у Омољици. Плоче су подигнуте на месту где је кафана Ловачког друштва Омољица, а на месту некадашњег хотела.[12]

Иако једна од најстаријих филмских манифестација у Србији није у потребној мери подржана од стране градске културне и туристичке политике[13], програм «Жисела» је и даље привлачан великом броју филмских и фото стваралаца. Примера ради, само је 2008. године, у категорији филма учествовало 60 аутора с 33 филма, а у категорији уметничке фотографије, 151 аутор је послао 591 фотографију. Након селекције, у простору Дома културе у Омољици приказано је 16 филмова и изложено 104 фотографије[14]. Фестивал је 2010., почетком августа, одржан 40. пут, обухватао пет фотографских изложби и филмски програм. Поред филмског фестивала, омољички Дом културе заједно с клубом филмских и фото аматера "Жисел" организује и једну од само три школе анимираног филма на територији Србије, коју похађају млади из овог села. Школа је веома успешна у свим областима филма, што доказују бројне награде које је добила у земљи и иностранству.

Дом културе у овом месту је основан 1953. године као први дом културе у општини Панчево. За разумевање иновативности ове иницијативе, од посебног значаја је чињеница да су домови културе у европском контексту почели масовно да се граде тек почетком шездесетих година као институционална основа Малроовог[15] концепта демократизације културе који је прихваћен у великом броју земаља чланица УНЕСКО-а. Зато дом културе, поред фестивала, организује и позоришне програме на летњој позорници и атријуму на којем се одржавају краће позоришне форме, као што су монодраме и дуокомедије. Такође организује школу фолклора и бројне концерте група и музике различитих праваца. Ова установа поседује и веома богату библиотеку чији се фонд редовно обнавља, четири галеријска простора у којем се представљају изложбе и мултифункционалну салу за различите програме[16].

Библиотека је смештена у веома лепо уређеном простору који додатно оплемењује копија слике великог формата „Сеоба Срба" Паје Јовановића: Библиотечки фонд се редовно обнавља, полице су пуне књига, али међу њима нема књига и публикација о културној баштини Омољице будући да ова библиотека нема завичајни фонд. Чак и штампана издања објављена у селу, као нпр. листови „Живот села"[17], „Омољчанин" и др., шаљу се у завичајни фонд Градске библиотеке у Панчеву, а електронске копије интернет издања овог листа се не чувају ни у дигиталној завичајној библиотеци, чиме ова библиотека не представља „установу памћења"[18] (Трифуновић, 2010:155). Током 1984. године број чланова библиотеке износио је око 10 одсто од укупног броја становника, али се већ 1988. године овај број смањио на око 8 одсто. Упркос томе, у структури коришћења књижног фонда није дошло до промена, те су се и даље највише позајмљивале књиге за децу и дневни листови, док су на трећем и четвртом месту била дела из књижевности и периодични часописи. Библиотечким фондом највише су се користила деца старости до 14 година и средњошколци који су позајмљивали дела из књижевности и периодичну и дневну штампу[19].

Иако су Омољицу некад насељавали Немци и Срби, данас је на овом простору настањено претежно српско становништво, а од националних мањина по бројности се издвајају Мађари, Македонци и Румуни. Омољица, према попису из 2002. године, има 6.518 становника. После вишедеценијског одсуства религије из јавног живота у периоду комунистичког и социјалистичког режима, сеоска јавна управа поново обележава сеоску славу „Преображење" на традиционалан начин – сечењем славског колача и пригодним програмима, а испред православне цркве се спонтано организује традиционални сеоски вашар. Суседна села: Старчево, Иваново и Брестовац су повезана са Омољицом асфалтним путем, а на путу према Иванову – одакле почиње заштићени део парка природе „Поњавица" налази се и стара ћуприја (мост).

Савремено сеоско насеље је и даље лоцирано искључиво на стрмој, левој обали реке Поњавица, као и пре двеста година кад је почело организовано насељавање. Уз десну обалу простиру се искључиво пољопривредне површине у власништву локалног становништва и јавног пољопривредно-индустријског комбината „Тамиш" Панчево. Али, узимајући у обзир природне ресурсе, људске и техничке потенцијале који нису у потпуности искоришћени, пољопривреда Панчева може и у постојећим условима, остваривати више приносе и значајније допринети економском развоју општине и читавог Јужно-банатског округа. У односу на допринос националном дохотку, значај пољопривреде се смањује. [20] Од привредних делатности, у селу преовлађује пољопривреда заснована на ратарским културама којом се становништво бави као основном или секундарном делатношћу будући да је велики број запослен изван пољопривреде - претежно у јавним установама и привредним предузећима у Панчеву и Београду. Како је ратарство традиционални облик пољопривреде у Банату и Војводини, па тако и у Омољици, у селу постоји стари млин (објекат и машине евидентирани су у регистру индустријског и техничког наслеђа Музеја науке и технике у Београду) који и данас производи велики број различитих производа, укључујући и интегрално брашно млевено на камену. Стабла дудова[21] која су некада чинила „дух места" и омогућавала производњу свиле, али и дудоваче - домаће ракије од плода дудиња, сада су скоро у потпуности искорењена, а ракија се – искључиво за породичне потребе, пече од другог воћа које се гаји или купује – кајсија, шљива и сл.

Територија општине Панчево се сматра једном од најтоплијих подручја Војводине са просечном годишњом температуром од 12 степени Целзијуса и са више од сто сунчаних дана током године,[22] што је изузетно погодно за туризам. Међутим, туризам је као привредна грана је у претходној деценији делио судбину укупне друштвено-економске стагнације и рецесије. Недовољна инфраструктурна опремљеност и инвестициона улагања, ниска привредна активност, све израженији социјални проблеми, неразвијена и неприлагођена трговинска мрежа, недовољна валоризованост природних, антропогених, материјалних и културних вредности, неадекватна привредна структура (неразграната мала привреда), успорили су развој туризма у Покрајини. Рефлексија оваквих токова у привреди и друштву одразила се и на општину Панчево.[23] Под слоганом „Понудимо дух Баната" у области туризма градска самоуправа почетком друге деценије 21. века почиње да покреће иницијативе за развој сеоског[24] и културног туризма[25], али – за разлику од других села на територији града Панчева, у Омољици резултати још увек нису видљиви иако је ово село седамдесетих година прошлог века захваљујући „Жиселу" остваривало значајне резултате и представљало прву праву предузетничку иницијативу локалног становништва. У селу постоје значајни туристички потенцијали: уређена плажа на Поњавици, Спортско-рекретивни центар, Хиподором, а кроз Омољицу пролази и међународна бициклистичка траса „Еуровело 6" којом у просеку годишње прође око хиљаду бициклиста.

Покрајински Завод за заштиту природе је 1991. године донео Решење о претходној заштити природног добра «Поњавица» (објављено у Сл. Гласнику РС 53/92), а Завод за заштиту природе Србије је 1994. године објавило елеборат »Предлог за заштиту природног добра «Поњавица као парк природе» којим је ово добро категорисало у III категорију, на основу чега је Скупштина Општине Панчево 1995. године донела «Одлуку о заштити парка природе «Поњавица» и установљен је II степен заштите (Сл.лист општине Панчево 5/95)[26]. Од 2002. године стараоца над Парком природе «Поњавица» је ДВП «Тамиш-Дунав» Панчево (Сл. Лист општине Панчево 7/2002) који је задужен за ревитализацију, санацију, рестаурацију и предлог даље заштите Парка. Тиме су се формално стекли услови за одрживи развој Парка, али фактички резултати се не виде ни на крају десетогодишњег периода управљања. Према истраживањима квалитета животне средине спроведеним 2007. године, квалитет воде у реци одступа од II класе бонитета због присуства повећане количине амонијака и органских материја чиме је ситуација погоршана у односу на период проглашења заштићеног природног добра.

Поред Парка природе „Поњавица" на територији насељеног места Омољица постоји и Омољичка ада – строги природни резерват на Дунаву заштићен 1966., намењен искључиво очувању природног фонда и научно - истраживачком раду и посматрању[27] што заједно чини значајан развојни потенцијал будући да заштићених паркова природе у Србији има свега 16, а издвојених и заштићених строгих природних резервата – укупно 41.

-Ђекић, Мирјана (2001) Водице у Војводини, Београд: Издавачка кућа Драганић, Нови Сад: Покрајини завод за заштиту споменика културе Ђукић Дојчиновић, Весна (1997) Право на разлике село-град, Београд, Задужбина Андрејевић

-Djukic Dojčinović, Vesna (1992) Rural Tourism and development in Vojvodina: The animation of Tourism- Cultural Relationships, World future, special issue Culture and development: European Experiences and Challenges, volume 33, numbers 1-3, (ed Ervin Laszlo), New York, Gordon and Breach sciense Publishers, p. 189-198

-Ђукић, Весна (2012), Држава и култура, студије савремене културне политике, друго допуњено издање, Београд, Институт за позориште, филм, радио и телевизију

-Милекер, Срећко (2004), Историја банатске војничке границе 1764-1873, Панчево, Историјски архив

-Поповић, Милош А. Протојереј-ставрофор (2001) Верско- црквени живот Срба у Банату, Зрењанин, Књижара театар

[1] http://www.pancevo.com/town/history/praist.htm приступљено 30. новембра 2012.
[2] Према Милекеру, «Банатска граница је била једна верига у ланцу аустријске војничке границе која је у својој највећој распрострањености до 1851. године од Јадранскога мора до границе Буковине за хабзбуршку монархију сачињавала одбрамбени бедем према старом непријатељу и према куги која је исто тако убитачна била»
[3] Репринт издања из 1926.године објавио је Историјски архив у Панчеву
[4] Ово наређење ступило је на снагу у Угарској тек 1868. године, дакле после 40 година
[5] Верска настава организована у православним црквама
[6] Према Решењу Народног одбора среза Панчево број 17907 од 29. септембра 1954.године, У: Историјски архив панчево, фонд 405, кутија 6
[7] Из Дневника рада Просветно-домаћићког течаја 1953/54. у Омољици, У: исто
[8] Манастир Војловица је заштићени споменик културе изузетног значаја проглашен решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе АПВ. бр. 323/52 од 16. априла 1952, Нови Сад, а јединствен је по томе што се налази у кругу Рафинерије нафте Панчево
[9] Материјал за припрему средњорочних планова развоја културе у САП Војводини 1976-1980., СИЗ културе Војводине, Нови Сад, 1975., стр. 19.
[10] Исто
[11] "У то време једно село је имало два хотела, па је уважена аустроугарска господа из Панчева и околних места долазила овде у провод. Власник хотела Михаило Селеш био је велики визионар, човек коме је синуло у глави много пре других. Крстарећи Европом, набавио је агрегат 1911. и донео га у хотел. Причају стари Омољичани да се хотел купао у светлу, тада када Панчево није ни помишљало на електрификацију», из интервјуа са сеоским хроничарем, учитељем у Пензији и оснивачем фестивала «Жисел» Александром Танасијевићем, интернет издање дневног листа Дневник, Нови Сад http://www.dnevnik.rs/drustvo/seoski-hotel-i-bioskop-svetleli-kao-pariz
[12] Ради поређења, ПРВИ стални биоскоп у Београду био је "Гранд", који је 13. децембра 1908. отворио Светозар Боторић у тадашњем хотелу "Париз"
[13] У стратегији културног развоја града Панчева констатовано је да не постоје подршка фестивалима и манифестацијама у свим насељеним местима, да се не одваја довољно финансијских средстава за реализацију фестивала, као и да не постоји адекватна промоција фестивала од стране Туристичке организације Панчева, Стратегија културног развоја града Панчева 2010-2015. стр. 59 – 61.
[14] Е култура, Завод за проучавање културног развитка, Београд http://www.zaprokul.org.rs/lkp/pancevo/omoljica.html приступљено 2. новембра 2012. године
[15] Први министар културе у Француској у Влади председника Де Гола
[16] исто
[17] http://zivotsela.freeservers.com/
[18] На питање истраживача „зашто библиотека не поседује писане изворе о насељавању и историји села" почев од велике сеобе, библиотекарка је одговорила да истраживачи веома ретко показују интересовање за таквим књигама, те их они и не набављају, а оно што се штампа у Омољици, шаљу у градску библиотеку у Панчеву, интервју вођен 2. августа 2012. године. Занимљиво је да библиотека редовно обнавља књижни фонд, али да није набавила књиге Историјског архива у Панчеву управо о насељавању, култури, просвети привреди и другим друштвеним питањима Омољице у време банатске границе.
[19] Према подацима истраживања које је аутор рада спровео 1991. године у оквиру докторске дисертације „Утицај организације културних делатности на обликовање културног идентитета села", дисертација је одбрањена 1995. године на Факултету драмских уметности у Београду
[20] Студија развоја локалне економије Општине Панчево, исто, стр.89
[21] Истраживања показују да дудови успешније од другог дрвећа уклањају сумпорна једињења из ваздуха што је посебно значајно са становишта загађености у Панчеву
[22] Студија развоја локалне економије Општине Панчево, исто, стр.14
[23] Исто, стр. 67
[24] Одељење за развој села и рурални развој града Панчева започело је реализацију пројекта „Подршка локалне самоуправе Панчева развоју сеоског туризма", http://www.pancevo.rs/Podrska_lokalne_samouprave_Panceva_razvoju_seoskog_turizma-1-1-2176 приступљено 5. новембра 2012.
[25] Развој културног туризма је предвиђен Стратегијом културног развоја града Панчева од 2011-2015. године http://www.pancevo.rs/documents/Kulturna_strategija_sajt_656.pdf страна 57-63, приступљено 5. новембра 2012.
[26] Поњавица је природно добро на територији општине Панчево, између Омољице и Банатског Брестовца, на левој обали доњег тока Дунава у Србији категорисано као парк природе и заштићено Одлуком о заштити парка природе "Поњавица" ("Сл. лист општине Панчево" бр. 3/95). У складу са законом, разврстан је у III категорију заштићених природних добара као значајно природно добро. Амбијенталну одлику "Поњавице" карактерише јединственост сталне водене површине и контраст стрме леве и ниске десне обале које омеђује корито реке са мозаичним распоредом биљних заједница воденог, барско-мочварног и шумског типа вегетације. Посебан квалитет овом типу екосистема даје просторна смена шумског зеленила, жбунастих дрвећа и грмља, стабала воћкарица, као и непосредна близина два насеља и постојеће викенд зоне. Ова разноврсност представља потенцијал за развој туристичке понуде, посебно са рекреативног и едукативно-еколошког аспекта, http://www.pancevo.rs/Park_prirode___Ponjavica-165-1-454 приступљено 1. новембра 2012.
[27] Резервати природе су подручја са специфичним природним одликама који представљају очуване, јединствене, ретке, ендемореликтне и посебне целине, заштићене законом.