ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА

Први талас индустријализације овог дела Баната започео је већ 1722. оснивањем пиваре и ерарске суваче (државни млин). Индустрија је у том периоду била заснована на преради ратарских култура које су добро рађале на плодној банатској земљи. Производња свиле уведена 1733. године, у банатској граници је обновљена 1769. године када је „произведено 528 фунти чаура“, а у Панчеву је установљена и фабрика сукна за униформисање (1765) и, нешто касније (1769) Завод за одмотавање свиле. Од индустријских биљака произвођени су нарочито лан и кудеља које су граничарке обрађивале, а осим тога „култивирани су шафрањика, броћ и руј“. Милекер пише да се броћ који је у Банату произвођен такмичио са најбољим броћем из иностранства, а дворски ратни савет је о „обрађивању и неговању ових драгоцених биљака за чињење и бојадисање дао разделити упутство, а онима који су се одали његовом култивирању признао је различите привилегије“. Други талас индустријализације Панчева почетком 19. века почиње постанком „првога индустријског подузећа, 1817. када је подељено право за оснивање фабрике ликера у Панчеву, а ускоро дођоше и друге: 1827. сазидао је И. Екл једну ветрењачу по холандском начину, Фрања Пајер је подигао пилану која је такође имала ветар као погон, 1838. Ј. Гајгер је основао другу пилану, а 1843. добили су Фрања Добри и Антоније Кверфелд од дворске коморе привилегију на справу за млевење хране и 22. јулија ставили су у промет парни млин са три коша на старчевачком путу. Овај млин који је конструисао овдашњи цивилни инжењер Фридрих Маркарт био је први парни млин у Банату“, пише Милекер у својој књизи Историја града Панчева. У њој он наводи и занимљив податак да је пивара основана 1722., тек четрдесетих година прешла на породицу Вајферт, што је мало познато, па се верује да су је они и основали.

Трећи талас у време Краљевине Југославије – знатно интензивнији него претходни, трајао је од 1931-1939. У том периоду у граду Панчеву основано је чак седам фабрика: фабрика сијалица (1931), прва механичка фабрика стакла за прозоре (1932), индустрија намештаја и грађевинске столарије (1934), фабрика скроба (1937), фабрика авиона (1937), предионица (1938) и фабрика бетонских производа (1939). Могуће да је у овом периоду основан и Стари млин у омољици, али о томе нема писаних података. Осим њега, индустрија овог периода је, за разлику од оне из прве половине 18. века, мање прерађивала унутрашње сировине, а њени производи су били намењени југословенском тржишту.

Након завршетка Другог светског рата, започео је четврти талас индустријализације града Панчева: основан је шумско-индустријски комбинат (1946), Ћурчијско-кожарска радионица Земљорадничке задруге – будућа Крзнара, фабрика обуће (1955) а 1956. је донета одлука о подизању петрохемијског комплекса. Изграђене су фабрике Азотара (1962) и Рафинерија (1968), а истовремено је прекинула рад једна од најстаријих фабрика – Свилара (1967). Унутрашњи ресурси више нису служили за развој, а хемијски комплекс, осим што је загађивао животну средину, коначно је одвојио људе од земље и пољопривреде.

Пети талас индустријализације на самом крају 20. века покренуо је приватни сектор па је тако само у селу Омољица основано неколико приватних предузећа: „Бос бетон“ као породично предузеће за изградњу ограда и производњу бетонске галантерије основано седамдесетих година 20. века које од 1994. наставља да води друга генерација; први приватни млин у Јужном Банату „Млин“ (предузеће основано 1992. у старом млину евидентираном као индустријско-техничко наслеђе); „БиС рециклажни центар“ електронског и електичног отпада основан 2006. са мисијом да допринесе квалитету живота и очувању животне средине.

Извори:
Срећко Милекер (2004) Историја банатске војничке границе 1764-1873, репринт, Панчево, Историјски архив, стране 56,74,95,96
Срећко Милекер (2004) Историја града Панчева, репринт, Панчево, Историјски архив, стране 68,69
http://www.pancevo.rs/Hronologija_Panceva-32-1


Повезане приче: Дуд, Земља, Млин, Ратари